Hobiti i hipici – Tolkin i kontrakultura
Dž. R. R. Tolkin bio je duboko religiozni profesor na Oksfordu i veteran Prvog svetskog rata ali su njegova dela imala ogroman uticaj na kontrakulturu 1960ih, piše BBC u opširnom tekstu pod nazivom „Hobiti i hipici: Tolkin i kontrakultura“.
Bilo je to vreme seksa, droge i rokenrola. Kao i protesta protiv rata u Vijetnamu, marševa podrške građanskim pravima i ženskim pokretima. Ko bi mogao da pomisli da će centralna figura društvene pobune 1960ih biti duboko religiozni filolog obučen u tvid. Ali tokom šezdesetih i ere brzih društvenih promena podstaknutim odrastanjem 42 miliona „bejbi bumera“, „Hobit“ i „Gospodar prstenova“ bili su obavezno štivo kontrakulture koje su čitali svi – studenti, umetnici, pisci, rok bendovi i drugi „kulturnjaci“.
Slogani „Frodo živi“ i „Gandalfa za predsednika“ krasili su, u vidu grafita, metro stanice.
Srednja zemlja, Tolkinova detaljno izmišljen, mitski svet, izmišljena je između dva svetska rata. Kao profesor na Oksfordu, Tolkin je predavao anglosaksonski, staro islandski i srednjevekovni velški i prevodio Beovulfa koji je kasnije poslužio kao inspiracija za njegova čudovišta.
Njegova vizija i osećaj zla koje se približava bili su oblikovani dubokom posvećenošću katoličanstvu i službom u Prvom svetskom ratu gde je izgubio gotovo sve bliske prijatelje.
Frodo i Sem, junaci „Gospodara prstenova“ koji se muče da bi došli do Mordora su neka vrsta izlomljenog odraza u ogledalu mladih vojnika koji su se borili u klanici na Zapadnom frontu.
Decenijama, fanovi su opsednuti Tolkinovim Velikim ratom za prsten, njegovim čarobnjacima, legijama hobita, patuljaka, vilovnjaka, orka, divova, enta, zmajem Šmaugom koji čuva svoje blago i Mračnim gospodarom.
Iako su i „Hobit“ (objavljen 1937) i „Gospodar prstenova“ (prvi tom objavljen 1954) bili popularni, sredinom 1960ih su bukvalno „eksplodirali“ a mladu publiku je očarala Tolkinova bujna mašta, veličanstvenost njegovih priča iz prehrišćanskog vremena, opsesivna katalogizacija istorije, jezika i geografije izmišljenog sveta.
Više od toga, pojedini aspekti Tolkinovog sveta bili su u skladu sa stasvovima hipika, protivnika ratova, boraca za ljudska prava i drugih koji su se borili da promene red i poredak. Zapravo, Tolkinove vrednosti bile su idealne za kontrakulturu 1960ih. Iako se danas Tolkinovo delo više vezuje za čudake koji odlaze na festivale pop kulture, popularne KomikKonove, tada je on bio bliži grupi koja je išla na Vudstok.
Moguće je da je pominjanje droge u Tolkinovim romanima bila prva udica za generaciju bumera. Mnogi likovi u Srednjoj zemlji vole halucinogene biljke. Stanovnici Okruga puše lulu a njihov „duvan“ intrigira sve od Gandalfa koji u njemu otvoreno uživa, do njegovog protivnika Sarumana.
Takođe, „cela generacija mladih Amerikanaca mogla je da se izgubi i zaboravi na svoje muke čitajući trotomni ep“, kaze profesor Ralf Si Vud, stručnjak za Tolkina.
Srednja zemlja bila je književni beg za generacije koje su proganjali rat u Vijetnamu i atomska bomba i koje su želele da se vrate jednostavnom životu. Popularnosti je doprinela i glasina da je Tolkin napisao „Gospodara prstenova“ pod uticajem narkotika.
Ono što je odgovaralo borcima za ljudska prava, feministkinjama, pacifistima je i politički podstekst „malih ljudi“ odnosno Hobita i njihovog saveznika čarobnjaka koji na kraju povedu revoluciju.
Vojno industrijska postrojenja koja su demonstranti napadali podsećali su na Mordor svojim bezličnim pristupom nepopularnom ratu. Kada se odazove pozivu da Prste moći baci u vatre Planine Usuda, Frodo samo želi da ostane u miru i tišini Rivendala ali kreće na opasni put u nadi da će to biti „rat koji će okončati sve ratove“.
Takođe, Jovajna, gospa od Rohana bori se da prevaziđe okvire patrijarhalnog društva odgovorivši na Aragornovo pitanje čega se boji rečima: „kaveza, da ostanem iza rešetaka dok ih iz navike i starosti prihvatim i sve prilike i želja da učinim nešto dobro zauvek nestanu“. Taj odgovor dirnuo je žicu mnogih feministkinja 1960ih.
Tolkinov „antimaterijalistički“ pogled na svet koji je pokazao kroz ljubav prema kamenu i drvetu i gvožđu i drveću i travi i kući i vatri i hlebu i vinu, kako je naveo u svoj eseju o bajkama, takođe je bio u skladu sa protivkulturom 1960ih.
Neki hipici gradili su svoje kuće, uzgajali organsko povrće, nosili jednostavnu odeću, bili vegeterijanci i živeli su u komunama u pokušaju da oponašaju jednostavni život Okruga.
Sam Tolkin toliko se užasavao industrijalizacije da je biciklom odlazio na posao.
Tolkinova književnost inspirisala je većinu glavnih figura pokreta za promene. Rok bendovi čije su pesme bile himne protivkulture čitali su Tolkina. Bitlsi su osmislili svoju filmsku adaptaciju „Gospodara prstenova“ gde je Pol trebalo da igra Froda, Ringo Sema, Džordž Gandalfa a Lenon Goluma, ali do nje nikada nije došlo.
Pesma Pink Floyd-a „The Ggnome“ insirisana je ‘Hobitima. Tokom 1970ih Led Zeppelin, Black Sabbath, Genesis su svi imali pesme inspirisane „Gospodarom prstenova“ – Ramble On, Mistu Mountain Hop, The Battle of Evermore, The Wizard. Stagnation…
Ova muzika koja je pomerala granice odražavala je boemski životni stil prepun droga, magičnih ekskurzija i paganskih proslava kontrakulture ali i likova iz Tolkinovih dela, piše BBC.
Danas je teško da neko ko gleda „Hobita“ ili „Gospodara prstenova“ (ekranizacije oba romana uradio je Piter Džekson) može da pomisli na alternativni životni stil ili radikalni aktivizam.
Šta se dogodilo?
Sam Tolkin bi verovatno bio užasnut multiplatformskom industrijom „izgrađenom“ na njegovom delu. Danas je saga najpoznatija zahvaljujući Džeksonovim filmovima sa milionskom zaradom. U ovim blokbasterima, Tolkinov raskošni rad sveden je na CGI scene lišene originalne humanosti. Duh njegovog dela ipak ustaje u njegovim knjigama.
Zbog toga, piše kritičar BBC-a, vratite se knjigama i otkrite Tolkina mitotvorca, vernika u misterije vere i pripovedanja. I nekoga ko je nekad bio toliko konzervativan da je bio kul.
