Predstavljena zbirka priča „Tajna crvenog zamka“ Vuleta Žurića
U Delfi kafeu u SKC-u, Lagunin pisac Vule Žurić predstavio je večeras novu zbirku priča „Tajna crvenog zamka“, a bolje od svih, knjigu je preporučio čitaocima dr Nele Karajlić koji je bravurozno, na samo njemu svojstven način, pročitao jednu priču.
Promocija u kojoj su učestvovali, pored autora i Karajlića, i uredniki knjige Dejan Mihailović, vodila je Tanja Vučković.
Veče je, u duhu Žurićeve proze, proteklo ležerno, sa puno duhovitih doskočica i upadica, u maniru fudbalske tekme, pošto je autor priznao da je za ovu priliku sastavio najbolju fudbalsku reprezentaciju da igraju njegove književne likove, jer su se među „igračima“ našli Tito, Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Bora Stanković, Petar Kočić, Vladimir Nazor, Šaban Bajramović…ali i ljudi sa margine, poput Čenge.
Kao jedan od pisaca koji su u svoj novi dom u Srbiji preneli onaj specifični sarajevski humor koji nam je docarao Karajlić sa svojim nadrealistima, Žurić je potvrdio da je danas jedan od najzabavnijih, najduhovitijih pisaca mlađe generacije.
Njemu je smeh maska iza koje može da progovori o mnogim bolnim i gorkim istinama o savremenom društvu koje se nije oslobodilo teškog bremena titoizma, samo mu je dalo novu fasadu za koju se ne zna da li je bolja ili još gora od originala.
Da ga čitaoci „kapiraju“ najbolje pokazuje Žurićeva popularnost među čitaoicima, a nagrade su potvrda da ni kritičare nije zavarao da je pisac „lakih nota“, već da sa finom ironijom govori o nekim, do skoro, tabu temama.
Žurić je priznao da je odabrao priče u kojima se pojavljuju svima dobro poznate ličnosti o kojima svi misle da sve znaju, da bi im onda pokazao da su im znane samo njihove fasade, a ne suština.
Mihailović, koji je sa Žurićem već više puta sarađivao, pokušao je da unese izvesnu ozbiljnost u razgovor o knjizi analizirajući je kao odličan primer uspešnog parodiranja aktuelnih zbivanja i diskretne satire na teme iz NOB-a, što mu je jedna od omiljnih tema jer sa na taj način „obračunava“ sa onim što mu je servirano u komunističkim čitankama i udžbenicima istorije.
Urednik mu je odao priznanje da se sa dozom topline i dobroćudnog smeha bavi marginalnim likovima koje tako uverljivo oživljava da ih čitaoci prihvataju sa simpatijama i postaju njihovi „navijači“ što žele da pruže otpor, da se pobune protiv vlasti, ali na njihovu žalost sve ostaje isto, ništa se ne menja i sve se stalno ponavlja, iako se stvara iluzija da se ipak ide napred.
