Roman Kazua Išigura „Slikar prolaznog sveta“
Izdavačka kuća „Dereta“ obradovala je mnoge knjigoljupce objavljivanjem novih naslova Kazua Išigura, pošto je nakon duže pauze prevelao njegov drugi roman „Slikar prolaznog sveta“, čija se radnja događa u Japanu posle Drugog svetskog rata.
Kazuo Išhiguro (1954) je britanski pisac rođen u Nagasakiju, ali pošto je sa pet godina došao sa roditeljima u Veliku Britaniju, gde mu je otac nastavio naučnu karijeru, piše isključivo na engleksom jeziku.
Bavi se pisanjem romana, scenarija, prriča, a stekao je magisterij na Univerzitetui Istočne Anglije i zatim usavršavao krertaivno pisanje sve do 1980. godine.
Važi za jednog od najpoznatijiih i najcenjenijih savremenih britanskih pisaca i do sada je bio četiri puta nominovan za „Bukera“, a osvojio ga je 1989. godine za roman „Ostaci dana“.
List Tajm ga je 2008 rangirao na 32 mesto među 50 najvećih britanskih pisaca od Drugog svetskog rata do danas.
Njegov sedmi roman štampan je ove godine „Zakopani džin“ ( The Buried Giant) i već je preveden na srpski jezik ( Dereta).
Samo je svoja dva prva romana locirao u Japan, iako je u više navrata istakao da nema puno veze sa japanskom književnošću, a knjige se ne mogu uvrstitit u japansku literaturu.
Išigurovo smatera da su na njegov pisanje mnogo više uticali jpanski filmovi.
U svojim romanima se vraća u skoru prošlost pa je tako „Slikar prolaznog sveta lociran u period od 1948. do 1950., a samo je jedan – „Nemoj me nikad pustiti da odem“ lociran u neku blisku budućnost i ima elemente naučne fantastike.
Kod nas je najpoznatiji roman „Ostaci dana“, ne samo zato što je za njega dobio najprestižniju angloameričku literarnu nagradu „Bukera“, već pre svega zbog filma u kome su maestralno igrali Ema Tomson i Entoni Hopkins.
Radnja „Slikara prolaznog vremena“ locirana je u jedan od većih japanskih gradova u godinama posle Drugog svetskog rata i narator, slikar Masuđi Ono, primoran je da se suoči sa sopstevnom ulogom u Drugom svetskom ratu, jer ga optužuju pripadnici novih generacija da je bio sledbenik ideologija koja je bila fatalna za Japan i da ju je slavio kroz svoje slikarstvo.
Masuđi se lično ne oseća krivim (on stalno ponavlja da je dužnost svakog građanina, ako je zemlja u ratu da pomogne koliko i kako može da dođe do pobede), ali prilikom suočavanja sa idejama koje je njegov zet preneo sinu-Masuđijevom unuku, shvata da se mora prilagoditi idealima novog vremena.
„Mene privlače teme koje se odnose na period pre i posle Drugog svetskog rata, jer me zaokupljaju ideali i vrednosti u koje su mnogi verovali pre rata i koje su se pokazale kao pogrešne, a ljudi koji su ih sledili moraju da se suoče da posledicama i da shvate da nisu bili u pravu“, objasnio je pisac.
Isiguro praktikuje da je narator glavni lik priče, koji je svestan svojih slabosti i grešaka, ali nije spreman da ih bilo kome prizna. Čitaocima se pruža prilika da u biti osećaju simpatije za glavnog junaka, uprkos njegovim manama, jer to znači da su humaniji i mogu lakše da se identifikuju sa njima.
Zanimljivo je da Išiguro ne insistira na nekom bitnom zapletu niti traži finale za svoje romane a pitanja sa kojiam se nsuočava njgeov glavni junak ostaju ovorena i nerešena, jer tako se najčešće zbiva u reralnom životu.
Pisac je sklon da svoje romane završi sa notom melanholične rezignacije.
Njegovi junaci prihvataju svoju prošlost i ono sto su postali i to i na određeni način donosi mir, jer takvo saznaje ih oslobađa strepnje od budućnosti.
Iako nosi u sebi neke od najboljih osobina japanskih književnika, kao što su elegancija iskaza, gospodstvenost , savsršeno „iscizeliranu“ svaku reč i rečenicu, Išsiguro smatra da su na njega najvišde uticali Fjodor Dostojevski i Marsel Prust.
Kritičari ga upoređuju sa Salmanom Rušdijem, Džejn Ostin i Henrijem Džejmsom, ali Išiguro ne deli to mišljenje.
On ne krije da sebe vidi kao novu generaciju pisaca koja ima osobine i sredine iz koje su potekli i poštuju vrednosti koje su u njih usadili roditelji dolazeći iz “ starog kraja“ ali su pođednako snažno pod uticajem sredine u kojoj su oprastali, u njegovom slučaju u Velikoj Britaniji.
„To je sve homogenizirano u meni i ja ni ne pokušsavam da iz razdvojim“, tvrdi Išiguro i ddodaje da je to jedan od poizitivinih fenomena globalizacije, jer se gube nacionlane, rasne i kultrune razlike.
