U prepunoj sali Udruženja književnika u Francuskoj 7 u utorak, 22. novembra predstavljena je knjiga „Isečci vremena“ Vuka Draškovića.
Knjigu Draškovićevih tekstova, govora i intervjua, od jeseni 1989. pa do proleća 2016. godine, predstavili su: pisac Svetislav Basara, sociolog Ratko Božović, glavni urednik Nedeljnika Veljko Lalić, novinar Zoran Panović, književni kritičar Gojko Tešić i autor Vuk Drašković.
Panović je sa Draškovićem uradio preko dvadeset intervjua. „On je ušao u red svedoka epohe i njegovi tekstovi su bitan deo istine.“
„Intervju kojim knjiga počinje obeležio je čitavu jednu generaciju i epohu, ali i moj život. Tada sam odlučio da ću biti novinar i promenio sam ideologiju. Srbija je devedesetih sačuvala dušu i u tome je veliku ulogu odigrao Vuk Drašković“, rekao je Lalić.
Pisac Svetislav Basara je istakao da je ova knjiga dragocena jer čuva od zaborava mnoge važne stvari. „Vuk je tokom devedesetih obavio najteži deo posla koji se tiče tranzicije. Tu su pale ljudske žrtve, i Vuk je dva atentata preživeo, što znači da ga je kao Mojsija božja ruka vodila i čuvala.“
Gojko Tešić je istakao da su „Isečci vremena“ retka knjiga čestitosti, otvorenosti, „knjiga koja ne zagovara mržnju. Nje niti je bilo niti će biti kod Draškovića. Ono što je najtužnije, Srbija nije čula prve krike Vuka Draškovića, njegove proročke reči iz ranih devedesetih.
Božović je svoje izlaganje otpočeo opservacijom da je neverovatno da je ovaj čovek, misleći na Draškovića, živ. „Ovo je knjiga koja se morala pojaviti jer smo mi u silnom zaboravu. Ne sećamo se onoga što je bilo juče. Strašno je dokle smo stigli u samozaboravu.“
Drašković je podsetio da je „u vreme obogotvorenja Slobodana Miloševića on bio taj koji je poveo grupu jeretika, koja je te 90-te javno kazala da će on upropastiti Srbiju i da je reč o čoveku koji je najveća nesreća u istoriji srpskog naroda. Ova knjiga štampa se 2016, a danas kao da je 1990. Sve što čitamo u većini novina, sve što slušamo na televizijama, na pres-konferencijama, na mitinzima, čitali smo i slušali i gledali pre dvadeset šest godina. Današnji mladi ljudi u Srbiji to ne pamte, niti pamte nesreću koja je usledila i njene ondašnje korifeje.“
Drašković je istakao i da je najsažetije moguće nastojao da čitaoca, pa i sebe samoga, podseti na ono što je suština i neprekinuta nit njegovog političkog, a i književnog rada u tom dugačkom razdoblju na tragičnom razmeđu dva stoleća. „Pre ulaska u političku arenu i pre uspostavljanja višestranačja u Srbiji i Jugoslaviji, u intervjuu zagrebačkom magazinu Start, zastrepeo sam od dolazećeg zlog vremena u kome će nestati jedne velike države i njene šarene, etničke i verske ’kože leoparda’. Od tada, pa u svim narednim godinama, snagu sam trošio u suprotstavljanju obmanama, smrti i mržnji, osuđivan i na smrt od državnog poretka u Srbiji Slobodana Miloševića.“
