Kako to da ljudi toliko žale za „zvezdama“ koje nisu nikada sreli, i zašto je toliko poznatih umrlo 2016. godine, pita danas grčki sajt vesti i analiza „Protagon.gr“.
Zaista, ako se pogleda statistika, jasan je rast broja umrlih poznatih ličnosti: na primer, u prvom tromsečju 2012. u svetu ih je umrlo samo pet, a u ista tri mjeseca 2016. čak 24.
Odgovor je jednostavan: većina „zvezda“ koje su postale poznate 1960-ih godina, sada je u osmoj deceniji života, a umiru i „pre vremena“ zbog načina na koji žive.
Većina onih koji umiru sada su iz generacije „bejbi buma“ – rođeni između 1946. i 1964. godine, kada je, posle Drugog svetskog rata, ogromno i naglo porastao broj stanovnika gotovo čitavog sveta.
Većina te generacije sada ima između 52 i 70 godina, u narednih deset godina će pregaziti i 80. godinu, a treba računati i na iznenađenja – da neko od njih umre pre no što „treba“.
Drugo je pitanje zašto milioni širom sveta zaista žale za njima.
„Glavni razlog koji pokreće suzne žlezde sada su – društveni mediji. U poslednjih desetak godina društveni mediji su preplavili svu našu komunikaciju, i sve je veći talas emocija na mnogo mesta što izaziva saosećanje i opštu tugu“. piše u članku.
Ranije su postojali samo „tradicionalni mediji“ – televizija, radio, novine, časopisi, podseća „Protagon“. Kada bi u ta vremena umro neko poznat, o tome se razgovaralo u porodici ili među prijateljima. Ali sada, kada umre neko poznat, nebrojeni su „postovi“ o tome u društvenim medijima, uz beskonačnu lančanu akciju prenošenja i komentarisanja takve vesti.
S druge strane, razlog za toliku žalost za umrlim „zvezdama“ je i to što su tradicionalni mediji, bioskop i MTV „negovali obožavanje, ritual, sve što je u tada mladim očima izgledalo magično, a zvezde su dobijale neuhvatljive, mitske dimenzije. A kada zvezde umru, i to je u svesti njihovih obožavalaca pođednako veliko, baš koliki su mitovi one bile kao žive“.
Poslednjih nekoliko godina ekonomska kriza je kao cunami udavila živote mnogih ljudi širom sveta, te se može reći da je smrt proslavljenih nekakva „šansa“, prilika, okidač da se prenese i izrazi i ta dublja, i opšta, i lična tuga.
Još jedan razlog, veoma važan, jeste što „oplakujemo one koji su nam ‘izgradili’ detinjstvo, odrastanje, mladost, kada je sve u našim očima bilo lepše, dok smo osećali da je ceo život još pred nama“.
„Ti ljudi, zvezde, uneli su dušu, note i stih u naše radovanje, nekad i u naše tugovanje, naveli nas da osećamo kao da se poznajemo, bili smo drugari i zajedno smo prolazili kroz teške krivine naših života“, piše u članku. A sada, „kada su umrli, osećamo kao da s njima zauvek odlazi deo našeg života, deo naše mladosti“.
„Na kraju krajeva, ono što se ne može svariti ni s jednim gaziranim napitkom, niti sa ičim drugim, to je da čovek kome ste se divili, rasli s njim, koji je vaš emotivni stomak hranio umetnošću, onaj koji je, kao zvezda, u vašim očima bio neuništiv i besmrtan, sada najednom – mrtav“, piše „Protagon“.
„Možda, onda, kada saznamo da se neka zvezda preselila u večna lovišta, plačemo jer shvatamo prolaznost sopstvenog postojanja, svoje smrtnosti: ‘Ako on/ona, s toliko novca, nije mogao/mogla da sačuva zdravlje, šta ću tek ja!?’ „, piše „Protagon“.
Ipak, „na kraju krajeva, ne treba se svim tim sluđivati, jer niko od nas ne zna kada će umreti. A, dok se to ne desi, treba sačuvati ono što smo dobili od poznatih koji su otišli, i sećati se svojih osećanja koja su nam oni doneli“, zaključuje se u članku.
