O Drum Dum Festu, polaznicima radionica i pogledu na svet ritma i bubnejva uoči Festivala, govorio je Petar Radmilović koji u Leskovac dolazi 14. jula.
Stekao je osnovno i srednje muzičko obrazovanje u muzičkoj školi Stanković. Od 1994. je stalni član čuvenog RTS-ovog Big Benda. Neka od imena sa kojima je sarađivao: Duško Gojković, Bora Roković, Stjepko Gut, Mile Pavlović, Mića Marković, Vlada Maričić, Diane Shuur, Vito Giordano, Don Menza, Ack van Royen, Peter Herbotzheimer, Les McCann, Wilson de Oliveira, Shawn Monteiro, Catrine Finch, Nigel Kennedy, Eddie Henderson, Vic Vogel, Jessie Davis, Steve Turre, Randy Brecker. Publici u Srbiji i na Balkanu poznat je kao dugogodišnji bubnjar Đorđa Balaševića. Snimio je preko 50 studijskih albuma i više stotina snimaka za Radio Beograd. Zbog svog virtuoznog stila, stekao je nadimak „Pera Zver“. Promoter je brendova Zilđan i Mapex.
Kada ste se odlučili za bubnjeve, ili su oni izabrali Vas?
– Dobro je to pitanje. Dopada mi se ovo, da su bubnjevi mene izabrali (smeh). Jako mlad, davno je to bilo, bio sam u osnovnoj školi kada sam počeo da sviram.
Koliko ste vežbali i koliko zapravo treba vežbati da bi se dostigao ovaj nivo na kojem ste sada?
– Sa različitih tačaka gledano u nekom periodu kada sam ja bio mlađi, to je bilo ekstremno vežbanje, po 10, ili 12 sati u jednom trenutku, ne kažem ništa loše, ali nisam znao šta vežbam. Sa ove tačke sada mnogo manje, na primer sat, dva, ali konstruktivnog vežbanja, što je mnogo bolje, nego kada se setim pre mnogo godina. Bitno je vežbanje, ali samo konstruktivno. Nisu sati toliko bitni, ali bitno je vežbanje.
Nastupićete na Drum Dum Festivalu u Leskovcu, ali ćete pre toga održati bubnjarsku radionicu. Šta ćete prvo, što se saveta tiče, reći polaznicima?
– Baš dugo pratim Festival i šta se na njemu dešava. Prvi put mi je sada koncepcija da krenem od nekih brutalno osnovnih stvari, dakle bazičnih. Cela priča mi je okrenuta koncepciji bubnja, krajnje jednostavna priča koja može da uključi sve posetioce. Generalno, ovo je priča koja muči sve bubnjare, samo nisu iskreni prema sebi, od početka pa do kraja. Neke stvari koje ni ja nisam mogao sa interneta da saznam, već kada sam malo porastao imao sam priliku da mi stariji kolega objasni na primer „Zašto ta ruka prati kontrabas, zašto ovo, itd…“ . To su saznanja koja generalno ne mogu da se čuju, osim ako se ne prenose s kolena na koleno, kojih se neko stidi, a neko shvata da nije bitno, tako da bih samo malo temelj učvrstio.
Spomenuli ste da ste dugo u džezu. Gledano do žanra do žanra muzike, kolika je razlika, ili sličnost u kompleksnosti sviranja bubnjeva?
– Ta tema je dugo bila tabu. Dugo sam slušao, da recimo ne treba toliko tehnike u roku, hevi metalu… Naprotiv! Svaki žanr, svaki stil traži i tehničku i mentalnu spremnost svirača. Ja recimo obožavam da sviram rok, ali sam toliko dugo u džezu, u ovom svetu, da počinjem samo na taj način da razmišljam. Dugo sam radio kao studijski muzičar, tako da sam znao da se mora skakati iz stila u stil, jer ne mogu ja kao džezer otići da snimim rok pesmu, izbaciće me s posla (smeh). Dakle, tu bih morao malo da se pripremim. Za mene je džez stil života, nekome je rok stil života i bilo koji stil traži svoje područije i mnogo odricanja.
Zašto je po Vašem mišljenu i koliko je važan DDF?
– Veoma je važan. Recimo, kada odemo u inostranstvo negde, a i na netu kada vidim Modern Drummer časopis, generalno bunjari su komuna, koja je mnogo bolje organizovana nego neke druge organizacije… Imate sada Bass day, Guitar day… Ali Drum day, odnosno Festival bubnjara mi je uvek bio jači, tako da mi je drago da je neko u Srbiji uopšte uspeo da opstane ovoliko. Kad god imam priliku , volim da kažem da je ovo velika borba i svaka čast za entuzijazam i sve ostalo, znam da nije lako, jer i ja se bavim muzikom koja je krajnje nekomercijalna. Ovako nešto napraviti, uz takve goste… Nisam čuo da još negde postoji nešto tog tipa, bar ne na Balkanu. Dolaze i gosti sa strane, Fest je internacionalan, tako da je meni jako bitan i tačka koja me emotivno pogodi.
Šta bi ste poručili DDF-u, publici, polaznicama radionica?
– Ono što sam ja zamišljao kao klinac kada sam počinjao, kako bih voleo da kao i u drugim zemljama imamo svoj Fest bubnjara, kao što je recimo Festival u Minhenu. Sad sam doživeo da postoji! To je nešto što kao klinci sanjamo i sada konačno imamo. Jako smo srećni da imamo DDF, koji treba negovati i koji je Sveti gral za bubnjare.
