SVETSKA PRVENSTVA – SAD, 2002Jugoslavija prvak sveta – 5. put
Reprezentacija Jugoslavije doputovala je u Indijanapolis kao aktuelni svetski i evropski prvak pa je, stoga, bilo razumljivo što je svrstavana u najuži krug kandidata za novu titulu.
Ustvari, Jugoslaviju su mnogi, pre nego što je i počeo šampionat, već videli u finalu u kojem će za protivnika imati SAD.
Jer, pisale su tada agencije, konačno je došlo vreme za obračun najboljih, podsećajući da je Jugoslaviji uskraćeno pravo da brani titulu prvaka sveta u Torontu (1994), a da su Amerikanci u Atinu (1998) došli bez ijednog NBA igrača.
Najzad, niko nije mogao ni da zamisli da bi Amerikanci organizovali prvenstvo na kojem bi zavrsni meč protekao bez njih. Čak su i američki stručnjaci tvrdili da je istinsko finale jedino utakmica SAD – Jugoslavija, jer u svetu ne postoji treća reprezentacija koja bi mogla da se umeša u borbu za titulu.
međutim, već u početnoj fazi šampionata takve prognoze počele su da padaju u vodu. Jugoslavija je poražena od Španije i Portorika, a SAD od Argentine.
Me|usobni duel, ipak, nije izostao. Do njega je, na žalost, došlo u najgorem trenutku za obe reprezentacije. Već u četvrtfinalu, posle kojeg nijedan od dva tima nije imao mogućnost za popravni.
U isto vreme bila je to i utakmica posle koje će jednom timu biti oprošteni svi prethodni gresi, a drugom natovariti breme za naredne četiri godine.
Dvorana „Konsiko fildhaus“ bila je ispunjena do poslednjeg mesta. Navijači oba tima naoštreni za borbu sa tribina, naoružani svim rekvizitima podizali su temperaturu do usijanja. Ništa manja temperatura nije bila ni na terenu.
Šest minuta pre kraja činilo se da će titula, ipak, promeniti vlasnika. Jer, Amerikanci su imali deset poena „viška“. Proradila je tada dalekometna artiljerija „plavih“. Tri „trojke“ Milana Gurovića, koji je za svoju ulogu na toj utakmici zaslužio „Oskara“, po jedna Marka Jarića i Dejana Bodiroge utišale su polovinu prepunog gledališta u dvorani „Konseko Fildhaus“. Probudila se zato druga polovina.
Izabranici selektora Svetislava Pešića preokrenuli su rezultat u samom finišu i već tada nagovestili da će plato ispred Skupštine grada ponovo biti prepun.
Tek što je okončana prva drama na ovom šampionatu, usledila je nova u polufinalu u kojem su plavi za protivnika imali Novi Zeland. Ni najveći pesimisti nisu mogli da pretpostave da će Novozelan|ani posle prve četvrtine voditi sa 30:19!
Stvari su, ipak, počele da se vraćaju na svoje mesto u trećoj (27:10) i Jugoslavija je mogla da se priprema za finale i utakmicu sa jedinom neporaženom reprezentacijom na šampionatu – Argentinom.
Ponovio se scenario sa prethodnih mečeva. Ponovo su plavi stizali protivnika, samo što je ovaj put drama trajala 45, umesto 40 minuta.
Posle konstantnog vo|stva Argentinaca u poslednjoj četvrtini, Dejan Bodiroga je u finišu uspeo da vrati naš tim u život. Štaviše, 5,6 sekundi pre kraja Vlade Divac je bio u prilici da prekrati sve muke. Trebalo je da iskoristi samo jedno od dva slobodna bacanja i da Jugoslavija peti put postane prvak sveta.
Divac je, na žalost promašio oba. Svi u Jugoslaviji setili su se tada polufinala Svetskog prvenstva u Madridu 1986. i njegove izgubljene lopte protiv Sovjetskog saveza. Na sreću, ni Ugo Skonokini nije pogodio sa zvukom sirene tako da je igran produuuetak. U dodatnih pet minuta Bodiroga nije više ništa prepuštao slučaju i plavi su zasluženo stali na najviši stepenik pobedničkog postolja.
Zlatnu medalju tada su osvojili: Dejan Bodiroga, Dejan Koturović, Igor Rakočević, Vladimir Radmanović, Predrag Stojaković, Predrag Drobnjak, Marko Jarić, Žarko Čabarkapa, Vlade Divac, Miloš Vujanić, Dejan Tomašević i Milan Gurović.
Selektor Pešić je, međutim, povukao neuobičajeni potez. Iz reprezentacije je odstranio Radmanovića zbog nediscipline i nekorektnog ponašanja, pa je umesto njega na pobedničkom postolju njegovu medalju primio Aleksandar Smiljanić koji je u Indijanapolis doputovao kao 13. igrač.
