Plavi Voz je novi film režisera Janka Baljka, a takođe i njegov prvi dugometražni igrani uradak. U filmu igraju: Sanja Popović, Ljubomir Bulajić, Aleksandar Radojičić, Aleksandra Tomić, Suzana Lukić, Lena Bogdanović, Nebojša Milovanović, Goran Sultanović i drugi. Snimljen je u produkciji Ideja Productiona a distribuira ga Tuck. Film se premijerno prikazuje u Sava Centru, 17. novembra u 20:30.
Sinopsis ovog pretencioznog ostvarenja je relativno jednostavan. Četvrtog maja 1980. godine umro je Josip Broz Tito, doživotni predsednik Jugoslavije. Neposredno pre Titove smrti, u Beogradu, maturanti jedne gimnazije organizuju izbor za „Princezu proleća“ u školi. Vojislav (Ljubomir Bulajić) je zaljubljen u Anicu (Sanja Popović), drugaricu iz razreda, a u Vojislava je zaljubljena Milena (Suzana Lukić), jedna od onih nevaljalih srednjoškolki koje ne želite pored svoje dece jer vam deca posle smrde na duvan. Vojislavu u žongliranju muško-ženskih odnosa pomaže najbolji drug Dok (Aleksandar Radojičić). Pre izbora, u školu dolazi veoma mlad i ambiciozan profesor, Božičković. Profesoru Božičkoviću se sviđa Anica i to otvoreno pokazuje na časovima. To se ne sviđa ni Anici ni Vojislavu. Ne bi se dopalo ni direktorki škole (Lena Bogdanović), da zna da za njegov pik na maloletnice.
Medjutim, ne bih da otkrivam zaplet koji se dešava tek nakon sat vremena filma. To ćete morati sami da pogledate. Zašto ja da budem jedini koji je izdržao dotle.
Okej, ovo je zvučalo grubo. Ja sam veliki fan tinejdžerskih komedija. Distributer je ovaj film žanrovski opisao kao „netipičnu tinejdžersku komediju“. Tipična ili ne, ovo svakako nije komedija. Scenario je previše tanak za dugometražni film i sigurno bi bilo bolje da je reditelj, ujedno i scenarista, zatražio pomoć nekog iskusnog dramaturga. Ovako smo dobili samozvanu komediju koja deluje kao da ju je realizovao neko bez smisla za humor. Film se iz sve snage bavi politikom pa tako gubi i onaj tinejdžerski momenat. (Politička) drama sa komičnim elementima je možda, ipak, bolji opis.
Znate, Janko Baljak je sjajan režiser dokumentarnih filmova bilo televizijskih ili onih namenjenih bioskopskim salama festivala. Godinama je vladao u kratkom i srednjem metru. I zato je mnogo jači osećaj njegovog nesnalaženja u dugometražnoj igranoj strukturi. Budžet mu je evidentno bio mali, film je sniman digitalno bez ikakvog napora da izgleda filmično, kostimografija je zakazala jer epoha zahteva kostime koji nisu iz 2000tih sa kineske pijace. Reditelju se jednostavno sve raspada. To, na žalost, uključuje i glumce. Izbor mladih talentovanih glumaca nije sporan, pred mnogima je, siguran sam, blistava karijera. Međutim, nedoslednosti između dva kadra, loše reakcije i deklamovanje neprirodnog dijaloga su učinile svoje. Film nema ritam, dinamika je na nezavidnom nivou. U njega je evidentno uloženo puno ljubavi čim je tu, pred nama. Ali to, prosto, nije dovoljno. Čak je i scena seksa traljava i nesigurna. Ovaj film nije „Vidimo se u čitulji“ niti „Anatomija bola“ a strašno bi želeo da bude. Moj kolega iz jednog magazina je izlazeći iz sale iskritikovao film u jednoj rečenici. „Lajanje na zvezde je Građanin Kejn za ovaj film.“
Mogu a ne moram da se složim sa takvim zapažanjem. I želim da se, uprkos mojoj priči, uverite sami kakav je film Plavi voz. U Sava Centru, 17. novembra u 20:30!