Među gostima ovogodišnjeg Deichmann Magic Nighta koji je održan u Sloveniji, u Termama Olimia, uživale su i naše poznate dame Gorica Popović i Bilja Krstić .
Njihovo prijateljstvo datira još iz dana kada su se zajedno pojavljivale u grupi Suncokret, a kasnije su svoje prijateljstvo krunisale i kumstvom. Mi smo iskorisili priliku da pričamo sa njima i evo šta su nam otrkile.
Biljana Krstić: Nisam izlazila iz bazena!
Prvi put ste na Deichamann Magic Nightu. Kakvi su Vaši utisci?
Meni je bilo fanstastično! Zaista je sve lepo organizovano. Revija mi se dopala, kao i sandale, volela bih da mogu da ih kupim. Jedne u boji, vrlo zanimljive i jedne crne, baš kakve su meni potrebne za koncerte. Dopale su mi se i revije dve divne dame, a posebno kretorke iz Slovenije. Asimetrija i jarke boje su nešto što mene privlači. Čak sam se i zaljubila u haljinu kretorke, pomislila sam da je ukradem na kraju revije! Nego, ne znam kako da je nagovorim. Kao, samo da probam! (smeh) Šalim se! Ali, zaista, izuzetno je sve. Voditeljke su bile odlične. Sjajna ekipa je okupljena. Alka Vuica je proslavila svoj rođendan i rekla da nisu važne godine – saglasna sam sa njom!
Šta Vam se najviše dopalo u Termama Olimia?
Nisam izlazila iz bazena! Oni su mi se najviše dopali. Izlet je bio sjajan. Obišli smo i fabriku čokolade, kao i divan manastir u kojem se nalazi najstarija apoteka u Sloveniji. Volela bih svima da preporučim ovo mesto, zaista je izuzetno. Ima toliko divnih sadržaja. Za pravi odmor i rekreaciju.
Zapevali ste tokom boravka u manastiru.
Uvek pevam u manastiru zato što me privlači ta akustika. Obično volim da pevam ,,Tebe pojem“, ali pošto smo bile Gorica i ja, zapevale smo ,,Moj đerdane“ i čuli ste koliko je divna akustika. Nisu potrebni nikakvi mikrofoni, već je zaista potpuno prirodno sve.
Koliko Vam se često dešava da Vi i Gorica Popović zapevate zajedno?
Pevamo na njenom rođendanu! (smeh) Zapevamo tako ponekad kad se sretnemo. Naročito Gorica, Sneška i ja. Onda: ,,Ej! Ajde! Je l se sećaš kad smo pevale u Suncokretu onu pesmu..“ Poslednji put kad smo se ozbiljno pripremale da pevamo zajedno bilo je za moj jubilarni koncert u Sava centru. To je bio prvi put da je ceo Suncokret bio okupljen na jednom mestu.
Kako je izgledao Vaš početak, a kako danas izgleda početak mlade osobe koja je izabrala upravo Vašu profesiju?
Velika je razlika. Danas, pre svega, tehnologija omogućava mnogo brži napredak i ulazak u profesionalne vode. Dovoljno je da okačite na YouTube-u neki snimak i ako dobro pevate i imate mnogo ,,sabskrajbera“ vrlo lako možete da napravite dobru karijeru. U moje vreme to je bilo ,,peške“. Kad sam započinjala svoju karijeru, u principu se znalo ko dobro peva. Znalo se iz krugova, npr. muzičke škole – ja sam se tu kretala. Mene su recimo preporučili za Suncokrete i ja sam otišla na tu audiciju. Mi smo to sve drugačije radili. Tada su televizija i radio bili jedini mediji gde si zaista mogao da se predstaviš. To je bio jedini marketing.
Iako ste išli ,,peške“ uspeli ste da opstanete na sceni tolike godine. Ipak, mladi kojima je sve mnogo dostupnije, ne uspevaju da opstanu u ovom poslu na duže staze.
Pa, ja ne znam. Nekad će neko reći da je to do kvaliteta. Mislim da se danas brzo i lako postaje zvezda, pa se isto tako i brzo gasi. Upravo zbog toga što je strahovito velika ponuda i sve to kratko traje. Nemam pravi odgovor na ovo pitanje. Drugo vreme, druge neke stvari su važnije. S obzirom da se bavim ovom vrstom muzike kojom se bavim, drugačije je. Ne moram da pevam na engleskom da bih išla na strano tržište. Pevam na svom maternjem jeziku i to je mnogo lakše, a drugo to je prilično u modi. Pogledajte sve najpoznatije top liste, uglavnom je to tradicionalna muzika malih naroda. Velike tradicije su odavno pokazale sve što imaju, tako da sada male tradicije dolaze na presto. Koliko se samo puta desi da neko peva tuđu tradiciju! Evo, ja isto pevam. Uglavnom su to iz nekog našeg okruženja, ne pevam pesme nekih dalekih tradicija – Indije, Kine, Japana… Ali, pevam Makedoniju, Mađarsku, Grčku, Rumuniju, Bugarsku i tako dalje.
Na kraju, gde ipak najviše volite da nastupate?
Moram da priznam da ipak najviše volim kod nas da nastupam, zato što mi najviše znači kada dobijem dobru podršku odavde. Svakako, značajne su podrške i iz inostranstva. Na samom početku Bistrika dobili smo najlepši kompliment. Na najvećem sajmu umetnosti u Brazilu, na press konferenciji, rekli su da muzika Brazila udara u noge, a muzika Bilje Krstić udara u srce.. Šta ćete više od toga?! To su pesme koje su pisane iz srca i pevaju se iz srca.
Gorica Popović: Veliki sam ljubitelj Termi Olimia
Kakvi su Vaši utisci i kako se osećate u Termama Olimia?
Divno. Pre svega, bila sam sa svojom kumom Biljom Krstić. Nagovorila sam je da ostavi poslove i da dođemo. Veliki sam ljubitelj Termi Olimia i dolazim već četvrti put. Uglavnom sam bila zimi, ali sada sam videla kako to izgleda kada je ovako lepo vreme i oduševljena sam. Koristim sve što mogu. i bazene, i šetnje. Izlet je bio divan! Osećam se odlično!
Šta ste novo videli?
Recimo, košute su jako interesantne. Prošli put sam ih videla, ali one nisu prilazile blizu. Sada smo ih hranili. Toliko je lepo i dirljivo! Odmah sam slikala i okačila na društvene mreže! Zatim, ranije sam bila u toj najstarijoj slovenačkoj apoteci, ali nisam znala baš istorijat. Tako da je sve bilo interesantno. Onda još začiniti izlet posetom Čokoladnici, maloj fabrici čokolade – baš super!
Šta je to što današnjim mladim glumcima fali? Kakav je odnos glumaca prema profesija bio nekada, a kakav je sada?
Mladim glumcima danas fali više posla. Nekada je sve to bilo lakše, bilo je veće tržište, bilo je lakše zaposliti se u pozorištu. Danas postoji taj zakon koji kači, da tako kažem, pozorišta i kulturne ustanove – ne možete da zaposlite nove članove. Tako da, mi stalno molimo i uspeli smo, zahvaljujući skupštini grada, da u Ateljeu 212 zaposlimo šest mladih glumaca. Srećni smo zbog toga. Jednostavno, žao mi je. To su svi divni, mladi, talentovani ljudi, ali posla nema dovoljno. Što se tiče odnosa prema posla, po mom mišljenju, to je isti odnos. Gluma je jedna velika strast i ako stvarno voliš taj poziv, uvek radiš do kraja sa najvećom mogućom energijom. Tu ralike između starijih generacija i današnjih, nema.
Kakve su razlike između snimanja serija i filmova nekada i sada?
Danas se serije snimaju brže. Epizoda treba da se snimi za dva do tri dana. To je, onako, maksimum. Nekada se to snimalo malo komotnije, duže. Naravno, što se filmova tiče, produkcijski su siromašniji. Mladi reditelji se nekako snalaze i pomoću štapa i kanapa uspevaju da snime svoje filmove. Nema toliko sredstava i onda se vidi da je to siromašnija produkcija. Što se kreativnosti tiče, i danas ima jako kretivnih ljudi samo ih treba pustiti da oni preuzmu, da oni zauzmu prostor, a ne raznorazni rijaliti programi, koji su, po mom mišljenju, pogubni i za kulturu i za naše društvo.
Čega imamo previše?
Pa eto, upravo toga. Stave neke ljude, maltene, u kaveze, naravno uz njihov pristanak. Upale kamere i to je to. Nigde kreativnosti. Nigde truda da se napravi nešto ozbiljno, poučno. Vidite šta imamo sada – koliko nasilja među decom?! To je sve posledica onoga što gledaju u medijima i meni je jako žao zbog toga.
Na čemu sada radite?
Trenutno završavam svoju sezonu u Ateljeu 212, imam još jednu predstavu do kraja. Nedavno smo imali jednu divnu premijeru – ,,Noćna straža“. Komedija koja ide na kartu više. U avgustu počinjem da snimam seriju. Biće jedan divan sitkom, koji će se snimati do proleća sledeće godine, pa ću da uhvatim jul mesec da se odmorim, jer se već u avgustu vraćam na posao.
