Tužna vest za Srbiju i srpski fudbal, preminuo je Ilija Petković. Legendarni igrač, reprezentativac, zatim trener i selektor, ostavio je neizbrisiv trag u jugoslovenskom i srpskom fudbalu. Smrt ga je zadesila u trenucima kada je bio prvi čovek FS Beograda, predsednik Stručnog odbora FSS, član Izvršnog odbora i Odbora za hitna pitanja FSS.
Ilija Petković je igračku karijeru počeo u kninskom ligašu Dinari. U 19. godini je došao u Beograd gde je postao igrač OFK Beograda za koji je igrao u dva navrata ukupno 16 sezona. U sezoni 1965/66. sa OFK Beogradom je osvajio Kup Jugoslavije. Za OFK Beograd je odigrao 417 utakmica i postigao 68 golova. Zbog njegove brzine i eksplozivnosti zvalu su ga „tajfun sa Karaburme“. Petković je tri godine igrao za francuski Troa.
Za selekciju Jugoslavije je igrao od 1968. do 1974. godine. U tom periodu reprezentativni dres je oblačio 43 puta i postigao šest golova.
Za reprezentaciju je debitovao 24. aprila 1968. Jugoslavija je bila domaćin Francuskoj u revanš susretu četvrtfinala Kupa nacije. U prvoj utakmici, odigranoj 18 dana ranije u Marseju, bilo je 1:1. Iliji Petkoviću je trebalo tri minuta da postigne i prvi gol. Drugi put među strelce se upisao u 33. minutu. Na kraju, Jugoslavija je pobedila Francusku 5:1. Ta pobeda je donela reprezentaciji plasman na završni deo Kupa nacija, koji je održan u junu te godine u Italiji. Na završnom turniru su u polufinalu pobedili Englesku, a u finalu Petković nije igrao zbog povrede.
Petković je bio i neizostavan član reprezentacije koja se plasirala na SP 1974. pobedivši u istorijskom baraž meču reprezentaciju Španije. Igrao je na većini utakmica i postigao je osmi gol u pobedi protiv Zaira od 9:0. Na tom prvenstvu je i završio reprezentativnu karijeru. Poslednju utakmicu je odigrao protiv Poljske.
Karijeru sportskog radnika Ilija Petković je počeo kao sportski direktor OFK Beograda. Kasnije, u periodu od 1990. do 1993. godine bio je i trener ekipe u kojoj je proveo najveći deo svoje igračke karijere. U međuvremenu, bio je trener u štabu omladinske reprezentacije Jugoslavije koja je 1987. godine u Čileu postala prvak sveta. Predvodio je i Mediteransku reprezentaciju kao i Vojni tim kog su činili fudbaleri na redovnom odlsuženju vojnog roka.
Internacionalnu trenersku karijeru Ilija Petković je počeo 1993. godine u švajcarskom Servetu. Tim iz Ženeve je trenirao dve godine. U sezoni 1993/94. doneo je šampionsku titulu švajcarskom timu.
Ilija Petković je tokom 1997/98. godine bio trener u štabu reprezentacije koju je tada vodio Slobodan Santrač, njegov dugogodišnji saigrač u OFK Beogradu. „Plavi“ su se plasirali na SP u Francuskoj, ali Petković nije bio učesnik takmičenja u Francuskoj, jer je prihvatio poziv japanskog prvoligaša Avispe iz Fukuoke.
U Japanu je ostavio kao i svuda dobar utisak, što je uslovilo kasnijim pozivima kineskih prvoligaša – Šenhua i Sečuanu. U sezoni 1999/2000. trenirao je solunski Aris.
Ilija Petković je u dva navrata bio selektor nacionalnog tima. Prvi put je radio od jula 2000. do februara 2001. godine. U tom razdoblju „plavi“ su ostvarili pobedu u prvoj utakmici Prve grupe kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 2002. godine, a savladan je Luksemburg u gostima. Takođe, nacionalni tim Jugoslavije u januaru 2001. osvojio je prvo mesto na „Sahara kupu“ održanom u Indiji.
Posle tog turnira, Petković je otišao u Kinu. U Fudbalski savez, na mesto selektora, vratio se krajem jula 2003. godine. Bio je to izuzetno težak trenutak za domaći fudbal jer je samo mesec ranije reprezentacija poražena od Azerbejdžana u Bakuu sa 2:1 u utakmici kvalifikacija za Evropsko prvenstvo 2004. Pod Petkovićevim rukovodstvom su u nastavku kvalifikacija zabeležene dve pobede nad Velsom i remi protiv Italije.
Petković je ostao na mestu selektora i na početku narednih kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 2006. u Nemačkoj. Kvalifikacije su uspešno okončane, a tokom 10 kvalifikacionih mečeva nije zabeležen nijedan poraz, a primljen je samo jedan gol.
Veliki čovek, veliki igrač, trener i selektor. Fudbalski savez Srbije izražava saučešće njegovoj porodici. Petko, počivaj u miru.
