Trener košarkaša Partizana Saša Filipovski oktrio je da izučava psiholigiju, ali i da svakaodnevno meditira i radi na sebi.
Slovenački stručnjak u opširnom intervjuu za TV Partizan govorio je o svojim počecima, razvoju karijere, hobijima, psihologiji, ishrani, stilu života, a otkrio je i da je njegovo ime Saša, a ne Sašo.
„Verovatno roditelji nisu znali da li ću biti muško ili žensko, pa su stavili Saša. To je žensko ime u Sloveniji, a svuda na Balkanu i Rusiji je muško. Tako da sam ja Saša i muško“, objasnio je Filipovski na početku intervju za klupsku televiziju.
Filipovski je istakao da veliku ljubav ima prema hrani, kao i da je više od jedne decenije vegetarijanac.
„Mi koji radimo stresan posao, moramo mnogo da radimo na sebi. Izduvni ventili su mnogo važni. Lagao bih kad bih rekao da ne volim da jedem. Nisam ovakav od vazduha, mislim da sam najdeblji vegan na svetu. Već 12 godina sam vegetarijanac, a dve godine vegan. Imao sam 124 kilograma, sada sam spustio na 105, ali ide polako dole“.
Kako kaže , dok je odrastao u Makedoniji uvek je bilo da ljubav ide kroz želudac.
„Ne bi to trebalo tako, što kažu: Ne živi da jedeš, nego jedi da živiš, ali to još nisam naučio. Još sam učenik života i moram da naučim da jedem pametno. Najdeblji sam vegan na svetu. Ako jedeš voće i povrće, ne znači da je zdravo ako je previše. Ja sam dokaz, učim se da nađem umerenost, jer je to najvažnije. I u treningu i u životu“, rekao je Filipovski.
Filipovski je izjavio i da mu je posebno interesantna psihologija, da voli kvantnu fiziku i da je o tome mnogo čitao i prošao mnogo seminara.
„Čovek kao biće nije samo socijalno biće, već ima unutar sebe mnogo sakrivenih moći. Bavim se meditacijom, već 20 godina učim. Poslednjih nekoliko godina meditiram dnevno bar jednom, do dva puta po 20 minuta. Išao sam na seminare. Zašto sam to tražio? Čovek kome dobro ide u životu nikad ne traži unutrašnju sreću ili mir“, rekao je Filipovski i objasnio:
„U životu sam se mnogo selio, prošao različite dečje bolesti, imam razvod braka iza sebe. Bilo je uspona, padova, uspeha i neuspeha. Uvek me interesovalo kako čovek da nađe svoj mir. Da ne moraju drugi da budu krivi – predsednik kluba, novinari, igrači. Zašto tražiti izgovor van sebe da bih bio srećan. Ali došao sam do odgovora da jednostavno da je samo čovek sam odgovoran za svoju sreću. Počeo sam mnogo da radim na sebi, kopam po mislima, osećanjima. Sve je za nekoga lek, za nekoga otrov. Prihvatio sam ovo kao način života. Volim prirodu, tako da mi to trenutno nedostaje. Razmišljam o sebi, radim na sebi, to prenosim na svoje igrače“.
Obajsnio je i koliko je taj unutrašnji mir važan za ostvarivanje vrhunskih rezultata.
„Znamo da su svi najveći uspesi u sportu postizani u optimalnim uslovima. Kaže se neko idealno sportsko stanje, kada je igrač maksimalno koncentrisan, motivisan, strastan a i miran, da nema prevelike euforije ni depresije. Kada imaš unutrašnji mir, ti si brz, praviš prave odluke, imaš jasnu sliku. To su momenti kada sportisti dolaze do vrhunskih rezultata“, rekao je FIlipovski.
„Da se poklopi, da je kod kuće mir, da deca nisu bolesna, da roditelji i tašta ne utiču na njegov mir. Da je fizički spreman i da pravilno razmišlja o utakmici, da je rasterećen i onda eksplodira i napravi dobar rezultat. Svi sportisti, kao i slikari, muzičari, imaju to meditativno stanje maksimalne kreativnosti. Kada dolaze najbolji rezultati, ali mi ne znamo svesno da dođemo do tih stanja, i da svesno produkujemo i kreiramo to stanje. Malo je tih najboljih koji mogu malo da osciluju i da su majstori da vladaju sobom i svojim mislima i emocijama. Da su stalno u miru i kreativnoj energiji.“
Pored fizičkog treninga, Filipovski je istako da sportisti moraju da „treneiraju i glavu“.
„Kao što se treniraju mišići, dolazi do zamora i mikro povreda, pa u regeneraciji mišić raste. Tako i u glavi. Nervozni smo, frustrirani, boli nas glava, sekiramo se. Baš u tim stavrima je šansa da čovek psihički napreduje. Zato je veoma važna psihologija u sportu. Bitno je da ljudi shvate to i da rade na sebi. Mi samo preko svesti možemo sebe da menjamo, a to nije ni malo lako.“
Upitan je i kako cela ova o psihologiji izgleda mladim košarkašima.
„Mladi igrači misle da se sreća kupuje. Da su moć, slava i pare važni… Pa na kraju dođu i vide da sa tim parama pokušavaju da kupe sreću i mir, a ne uspeva im. Sat mogu da kupim, vreme ne mogu. Seks mogu da kupim, ljubav ne mogu. Prijatelja ne mogu da kupim, kolege mogu da vodim na večeru i da častim i da ih imam koliko hoću. Dom ne mogu da kupim, kuću mogu. To su stvari koje sam shvatio i rekao da sam samo ja odgovoran za moj unutrašnji mir. Ne mogu da menjam druge ljude, svi smo odgovorni za sebe. Pokušavam to da prenesem igračima.“
Kaže da nosi „masku“ i da ne voli da se različitim ljudima udvara, jer u tom slučaju bio neko drugi.
„Želim da budem ono što jesam. Kad sam dolazio ovde znao sam da ljudi mnogo žele, da imaju očekivanja. Shvatio sam jednu stvar. Na ovim prostorima ako pogledamo istoriju bilo je mnogo ratova i mnogo ljubavi. Zato što je ovde mnogo strasti, a to je jedna duhovna komponenta koja može čoveka da napravi velikim umetnikom i književnikom, arhitektom, majstorom, a istovremeno velikim ratnikom. Ta strast se na ovim prostorima vidi kao velika životna energija, pričaju strasno, svađaju se, ljube se.“
Jedno od pitanje bilo i sa kakvim ciljevima i ambicijama je došao u Partizan.
„Sebi sam postavio kao cilj da sve što sam naučio u svim sferama života da prenesem na tim. Ja volim filozofiju – korak po korak. I put na hiljadu milja počinje sa prvim korakom. Pokušavam da prenesem na igrače da ako smo već tu dva sata, onda moramo da imamo maksimalnu posvećenost i motivaciju. Vreme ne možemo da vratimo, trenutak koji je sada tu je najvažniji. Prošlost vodi u frustracije, kao i budućnost. Trenutak sada je najvažniji i to pokušavam da prenesem igračima. Da je maksimalni fokus na taj trening, pa regeneracija, pa prva utakmica. Da ne razmišljaju previše nazad ili unapred… Život je na ivici ponora, ako previše gledaš nazad pašćeš“, zaključio je Filipovski.
