Dušan Duda Ivković, kojem je danas uručena Zlatna značka za životno delo povodom 100 godina Sportskog društva Radnički, jedan je od najboljih evropskih košarkaških trenera svih vremena.
Stasao je na Crvenom krstu, uz legendarnog trenera, rođenog brata Slobodana Pivu Ivkovića, a rezultatima koje je napravio vodeći najbolje jugoslovenske i evropske klubove, a posebno reprezentaciju, pozicionirao je srpsku košarku na najviše mesto u evropskim i svetskim okvirima.
Teško je nabrojati sve velike asove koje je „stvorio“, ali dovoljno je reći da je on taj koji je u reprezentaciji „gurnuo u vatru“ Dražena Petrovića, Tonija Kukoča, Sašu Danilovića, Dina Rađu, Žarka Paspalja, Sašu Đorđevića, Zorana Savića, Dejana Bodirogu, Miloša Teodosića.
Pred Dudom Ivkovićem svi „stoje mirno“, pa čak i kad se nisu slagali sa njegovim odlukama, kao što se recimo Đorđević nije složio kada je isključen iz tima za šampionat Evrope 1989. godine, a prednost dobio Juri Zdovc.
U najtežem periodu srpske košarke, posle raspada SFRJ i zabrane takmičenja sportistima Duda je zajedno sa legendarnim Borom Stankovićem „održavao tim u životu“ tri godine, preko svojih veza i svog autoriteta se borio i izborio da selekcija SRJ na mala vrata, kroz kvalifikacije, ode na šampionat u Atini i tamo ispiše možda i najlepšu priču srpskog sporta.
Koliko je veliki čovek možda i najbolje pokazuje odluka da se odmah posle Atine stavi u ulogu savetnika, sada već najtrofejnijeg evropskog trenera Željka Obradovića, prepusti mu poziciju selektora i zajedno ponovo osvoje Evropu i svet.
Kao igrač celu karijeru proveo je u Radničkom, na Crvenom krstu, od 1958. do 1968. godine i igrao u Prvoj ligi Jugoslavije, u to vreme najboljoj evropskoj ligi.
I trenersku karijeru započeo je u juniorima Radničkog i kako danas reče, ostao mu veran kao pas, trenutno na funkciji počasnog predsednika.
Iz Radničkog je prešao u Partizan, osvojio titulu, Kup, Kup Koraća, potom je radio u Arisu, zatim se vratio u Radnički i predvodio ga dve sezone, od 1982. do 1984, zatim je nastavio trenerski put u Šibenki, Vojvodini, PAOK-u, Panionisu, Olimpijakosu, AEK-u, moskovskom CSKA, Dinamu i Efesu.
Sa Olimpijakosom je dva puta trijumfovao u Evroligi (1997, 2012), osvojio je Kup Saporta sa AEK-om (2000), ULEB kup sa Dinamom iz Moskve (2006), kao i brojne domaće trofeje u Grčkoj i Rusiji.
U reprezentaciji je debitovao 1987. godine na EP u Grčkoj, bronzanom medaljom, kao asistent selektora Krešimira Ćosića, a potom je predvodio državni tim do zlata na Univerzijadi 1987. godine u Zagrebu.
Nedugo potom postao je selektor i prvo je osvojio srebro na Olimpijskim igrama u Seulu 1988, da bi kasnije usledile tri zlatne medalje – Evropsko prvenstvo u Zagrebu, Svetsko prvenstvo u Argentini i šampionat Evrope u Italiji.
Kao selektor Savezne republike Jugoslavije predvodio je ekipu do zlata na prvenstvu Evrope u Atini 1995. godine, a potom je kao član stručnog štaba Željka Obradovića učestvovao u osvajanju srebra na Olimpijskim igrama u Atlanti, zlata na EP u Španiji i Svetskom prvenstvu u Grčkoj, kao i bronze na prvenstvu Evrope 1999. godine.
Vratio se kao selektor Srbije i doneo prvu medalju, na šampionatu Evrope 2009. godine u Poljskoj.
Trenersku karijeru završio je 2016. godine, a veličanstven oproštajni meč organizovan je u Atini, u decembru 2017. godine.
U tom periodu Ivković se angažovao i politički, na predsedničkim izborima 2017. godine i podržao je Sašu Jankovića, koji je ubedljivo izgubio od Aleksandra Vučića.
Ivković se kasnije sastao sa Vučićem u ulozi počasnog predsednika SD Radnički, dobio podršku za obeležavanje 100. rođendana, a danas se posebno zahvalio predsedniku na pomoći u obeleževanjnu velikog jubileja i izgradnji nove dvorane.
Ivković je poznat i kao strastveni golubar, a u njegovoj biografiji izdvaja se i podatak da je rođak čuvenog srpskog naučnika Nikole Tesle, pošto su Teslina majka Georgina i Ivkovićeva baka Olga sestre.
PHOTO: Antonio Ahel/ATA Images
