Irska spisateljica Lusinda Rajli preminula je jutros u krugu porodice, nakon duge bolesti. Ova vest je došla kao veliki i strašan šok za većinu njenih čitalaca koji nisu znali da se Rajlijeva četiri godine borila sa rakom. Tokom te četiri godine Lusinda je napisala pet romana, a ove nedelje „Izgubljena sestra“, poslednja knjiga u serijalu „Sedam sestara“, na prvom je mestu top-lista širom sveta. U našoj zemlji će se, u izdanju Lagune, pojaviti do kraja godine.
„Lusinda je dirnula živote svih onih koje je upoznala i onih koji su okretali stranice njenih priča“, stoji u zvaničnom saopštenju porodice. „Zračila je ljubavlju i dobrotom u svemu što je radila i nastaviće da nas inspiriše zauvek. Lusinda je pre svega volela život i živela je svaki trenutak punim plućima. Po njenim rečima: ‘Kroz bol i radost na ovom putovanju naučila sam najvažniju lekciju koju život može da ponudi i drago mi je zbog toga – trenutak je sve što imamo’.“
Lusinda Rajli je rođena u Irskoj. Nakon što se okušala u glumačkoj karijeri na filmu, u pozorištu i na televiziji, napisala je prvu knjigu sa dvadeset i četiri godine. Knjige su joj prevedene na preko trideset sedam jezika i prodate u više od 30 miliona primeraka širom sveta. Serijal knjiga „Sedam sestara“ uvek je na top-listama bestselera u čitavom svetu, a prava za televizijsku seriju kupila je jedna holivudska producentska kuća. U planu je bila i osma knjiga, „Atlas, priča o Tati Soltu“, koja bi otkrila prošlost Tate Solta i kako je i zašto usvojio svoje ćerke.
Jedan od poslednjih intervjua Rajlijeva je dala za junsko izdanje Bukmarkera, koji je bio divan i inspirativan, kakva je bila i ona sama. U znak sećanja, prenosimo vam odlomak
U svim knjigama serijala postoje dva narativa koja se prožimaju. Zajedničko ženama iz prošlosti i sestrama iz današnjice jesu istrajnost i hrabrost – sve one su jedinstveni i jaki ženski likovi. Da li Vam se čini da se danas više traže priče o običnim ljudima iz istorije, posebno ženama?
Slažem se, i to je jedna od mojih najvećih motivacija, da pričam priče o neopevanim ženama u istoriji. Većinu istorije napisali su muškarci, a tokom istraživanja nailazila sam na hrabre i važne žene koje se jedva spomenu u fusnoti. Čast mi je da ispričam njihove priče, i tako sam srećna što sada ima više autora i čitalaca koji otkrivaju izgubljene žene istorije.
Šta možete da nam kažete o „Izgubljenoj sestri“?
„Sunčeva sestra“ je završena popriličnom „bombom“ – Georg objavljuje devojkama da je „izgubljena sestra“ pronađena. Imaju adresu i jedan trag: sliku smaragdnog prstena u obliku zvezde – i tako počinje trka širom sveta u kojoj D’Aplijezove pokušavaju da nađu svoju izgubljenu sestru. Kao i na Novom Zelandu, u Engleskoj i Kanadi, veliki deo romana se odvija u Irskoj, zemlji mog rođenja. Irska je najpoznatija po toplini svojih ljudi, ali iza te topline leže stotine godina turbulencija: engleska okupacija, glad i rat. Ne želim da otkrivam mnogo o knjizi, ali mogu da kažem da su mi istraživanja bila apsolutno otkrovenje, i ovo je za pisanje bila najsloženija knjiga u serijalu.
Koliko i na koji način ste se promenili od kada ste počeli da pišete? Kako je pisanje uticalo na Vaš život? Da li mislite da pisci postaju bolji kako stiču životno iskustvo?
Ne mogu da tvrdim za ostale pisce, ali bih rekla da me je životno iskustvo definitivno unapredilo kao autora. Bila sam tako mlada kada sam napisala prvi roman. Kada ga sad čitam, zgrozim se i shvatim koliko sam bila nevina i naivna. Danas moji likovi imaju više dubine i mogu da koristim neka od sopstvenih iskustava kada ih stvaram. Fraza „starija i mudrija“ zvuči vrlo istinito. Najviše na svetu volim da pišem, veoma sam zahvalna što mi je posao da pričam priče.
PHOTO: Catherine Gonsholt Ighanian
