Izdavačka kuća Booka je objavila „Kopenhašku trilogiju“, memoare jedne od najznačajnijih danskih spisateljica Tove Ditlevsen.
U intimnoj pripovesti Ditlevsen radikalno iskreno i skoro ravnodušno govori o tegobnom odrastanju neprilagođene devojčice koja želi da bude pesnikinja, o adolescenciji obeleženoj teškim poslovima, nepoželjnim seksualnim iskustvima i okruženjem s nacističkim sklonostima, kao i o svoja četiri braka i užasnom padu u zavisnost od opioida, u koju ju je uvukao jedan od muževa.
Rastrzana između uloga ćerke, supruge i majke, potrebe da stvara i bolnog osećaja nepripadanja koji ju je odveo u zavisnost, Ditlevsen piše o ženskom iskustvu i identitetu na veoma svež način relevantan za današnje diskusije o feminizmu.
Gardijan ocenjuje da je ova „britka, živopisna ispovest“ remek-delo, dok Njujork tajms piše da „predivni memoari Ditlevsen sa zadivljujućom jasnoćom, humorom i iskrenošću ukazuju ne samo na surovu stvarnost već i na neobjašnjive impulse našeg skrivenog ja“.
Američka muzičarska i pesnikinja Peti Smit ocenila je da je reč o „prelepo napisanoj hronici za marginalizovane“.
Tove Ditlevsen (1917–1976), jedna od najznačajnijih ličnosti danske književnosti dvadesetog veka, objavila je tridesetak knjiga za koje je dobila više književnih nagrada. Svojim delima je uticala na mnoge savremene nordijske pisce, među kojima je proslavljeni Karl Uve Knausgor.
Debitovala je 1939. zbirkom pesama „Devojačka duša“. Autobiografski roman „Ulica detinjstva“ (1943) smatra se jednim od glavnih dela prve polovine njenog stvaralaštva, u kom se fokusirala na detinjstvo i odrastanje. Kasnije je većinom pisala o nezadovoljavajućem položaju žene, kako u ljubavnim odnosima tako i u društvu. Roman „Lica“ (1968) i memoarska proza „Kopenhaška trilogija“, napisana u periodu 1967–1971, njena su najznačajnija dela.
Posle četiri braka, borbe sa zavisnošću i psihičkim problemima, počinila je samoubistvo u 58. godini.
Tokom jula izdavačka kuća Booka je objavila zbirku priča hrvatske književnice Tanje Mravak „Naša žena“ o ženskoj svakodnevici u patrijarhalnom okruženju.
Iako Mravak uverljivo piše o životu žena u malim mestima konzervativne Dalmacije, junakinje zbirke „Naša žena“ nisu heroine u emancipatorskoj borbi. To su majke, ćerke, tetke, komšinice, žene bez partnera, ljubavnice, obične žene, koje ponekad nisu ni svesne nametnutih rodnih uloga, koje nekad na njih prosto pristaju ili ponekad ih same nameću.
Zbirka „Naša žena“ ipak nije knjiga samo ili prvenstveno o ženama. Mravak piše o rodbinskim odnosima, o ljubavima, o muškarcima i ženama čije su uloge uokvirene patrijarhalnim obrascima.
Minimalistički i nenametljivo, s dijalozima koji čitaoca uvlače u životne situacije Mravak priča o običnim ljudima u običnim situacijama koje otkrivaju često prećutanu ili skrivanu intimnu dramu.
Teofil Pančić u časopisu Globus piše da je „Tanja Mravak majstor(ica) finog detalja koji možete ne opaziti ako čitate površno, a koji govori koliko i čitave sociološke studije“, dok Matko Vladanović u Modernim vremenima ističe da je „internalizovani rodni, društveni, jezični, diksurzivni i opšteljudski teror, nezainteresovano i neosvešteno maltretiranje u svim zamislivim interakcijama, pravi junak pripovesti Tanje Mravak“.
Tanja Mravak, pripovedačica, kolumnistkinja i spisateljica, rođena je u Sinju 1974. Kratkim pričama osvojila je nagrade „Ekran priče“ i „Prozak“, a priče su joj dva puta uvrštene u izbor najboljih hrvatskih priča.
Prvom zbirkom priča „Moramo razgovarati“ iz 2010. osvojila je nagradu Jutarnjeg lista za najbolje prozno delo, nagradu „Slavić“ za autorski prvenac Društva hrvatskih književnika i posebno priznanje Slobodne Dalmacije za kulturu.
Svojom drugom zbirkom „Naša žena“ (2017) potvrdila se kao vrsna spisateljica kratke forme.
Dugogodišnja je učesnica festivala usmenog pripovedanja „Pričigin“ u Splitu. Prema njenim pričama snimljeni su kratkometražni filmovi i postavljena je pozorišna predstava. Živi u Splitu, gde radi u Centru za autizam.
