Esej Crnjanski i Mefistofel otkriva nam autentično tumačenje Romana o Londonu Miloša Crnjanskog. Pored toga što je osvetlio najznačajnija uporišta njegovog romanesknog sveta, Milo Lompar je ovo remek-delo srpske književnosti uvrstio u okvire svetske literature. Pri tome, on je ukazao na postojanje neraskidive tematske niti između dela koja pripadaju različitim književnim razdobljima. Ta nit oličena je u figuri đavola.
U Romanu o Londonu ostaje samo zlo: nevidljivo, neopažljivo, bez opravdanja, bez razloga, zato što je – prvi put – bez čoveka. Umesto da, kao kod Getea, Dostojevskog, Mana, Bulgakova, čovek ne bude (sasvim) izgubljen zato što je sklopio ugovor sa đavolom, u Romanu o Londonu on nije spasen, iako je odbio ugovor, navodi Lompar.
Čovek ne može ništa čak i kada odbije đavolovu ponudu. On se slama, ali bez bilo kakvog odjeka. Njegova savest nema čime da bude opterećena, ali se on ipak iznutra raslojava, osamljuje, raspada na brojne glasove sopstvenog košmara.
Đavo u Romanu o Londonu je đavo prozirnosti, koji se pojavljuje na kraju dugog niza transformacija koje su zahvatile figuru princa tame u književnosti XVIII i XIX veka.
„U pozadini radnje Milo Lompar otkriva nevidljivo prisustvo đavola. Posredi je hipotetički đavo, prisutan svojom odsutnošću. On je ispražnjen od svih transcendentnih sadržaja i potpuno poistovećen s predmetnim svetom romana. Znaci đavolovog nevidljivog prisustva otkrivaju se svuda: u sveprožimajućoj simbolici seksa, u animalizaciji muško-ženskih odnosa, u „epohalnoj pornografiji totalnog viđenja“, u sudaru pojedinca sa megalopolisom. U svetlu vodećih ideja XX veka – pokazuje Milo Lompar – taj roman ima kapitalan značaj. Kao što je Bulgakov razorio komunistički mit, a Tomas Man nacistički, tako je Crnjanski u Romanu o Londonu destruisao treći veliki mit tog stoleća, liberalno-demokratski.“ – Jovan Deretić, Istorija srpske književnosti, 2002.
Esej Crnjanski i Mefistofel, ovenčan Nagradom Đorđe Jovanović 2000. godine, dostupan je na sajtu vulkani.rs i u knjižarama Vulkan širom Srbije.
