U utorak, 21. marta, u okviru 20. Beogradskog festivala igre, publika ce u Ateljeu 212 otkriti „Neke koreografije“ italijanskog umetnika Jakopa Jene. Delo je svojevrsna priča o istoriji umetničke igre, osmišljena kroz sinergiju živog nastupa i izvrsnog video rada.
Jakopo Jena je italijanski koreograf, izvođač i filmski stvaralac koji proizvodi scenska dela, video radove i instalacije. Ovaj diplomirani sociolog, studirao je na roterdamskoj Akademiji igre. Danas osmišljava treninge i obrazovne programe za različite generacije, eksperimentišući sa novim načinima sagledavanja umetnosti performansa. Njegov mnogostruko nagrađivani komad „Neke koreografije“ rekonstruiše idealnu, ne hronološku, već apsolutno ličnu, prošlost moderne i savremene igre.
„Neke koreografije“ povezuju igru i video arhivu. Recite nam nešto o svom radu.
„Neke koreografije“ su nastale nakon nekoliko godina istraživanja, a kroz obrazovni projekat za decu koji se bavio transformacijom pokreta iz video zapisa. Želeo sam da napravim koreografiju koja bi povezala taj već postojeći video materijal spojen u kontinuitet pokreta, most između različitih žanrova igre, lokacija i vremena. Delo govori o igri kroz samu igru. Zapravo, to je meta-koreografija koja se osvrće na onu neopipiljivu materiju od koje je sačinjena sama igra, na njenu jezičku neposrednost. Kreirao sam koreografski komad, sačinjen od 150 video fragmenata, direktno iz svog kompjuterskog programa za scensku montažu, materijala koji se daju igračima da ga ožive. Igračica Ramona Sea, kinetički potvrđuje izvodljivost koreografske sekvence, transformišući dvodimenzionalnu sliku u trodimenzionalno prostorno iskustvo. Ekran pruža mnogo informacija, video počinje od istorije igre i performansa, prolazeći kroz film i internet; to je ogledalo koje reprodukuje i otelotvoruje formu. Video je takođe podsetnik stručnom oku i istovremeno izvor informacija običnom gledaocu. On služi da bi se napravila uzajamna reakcija između igre na sceni u sadašnjosti i našeg kolektivnog sećanja.
Ko je zapravo vaša protagonistkinja?
Ramona Sea je jedna od najznačajnijih savremenih igračica u Italiji, koja je nakon baletskog obrazovanja na Nacionalnoj baletskoj akademiji u Rimu i u Rudra školi čuvenog Morisa Bežara u Lozani, imala različita profesionalna iskustva u najpoznatijim italijanskim pozorištima, pre svega kao klasična balerina. A zatim je otpočela saradnje sa koreorafima kao što su Karol Armitaž i Virđilio Sijeni. Nas dvoje gajimo dugu saradnju u različitim koreografskim projektima. U ovom slučaju, Ramonin rad je besprekoran ali prilično složen, jer u predstavi ona postaje mesto spajanja različitih tradicija igre, kultura i vizuelnih pejzaža. Ona ih ponovo izvodi prevazilaženjem prostorno-vremenskih ograničenja i rodnih binarnosti, fokusirajući se na kinetičke informacije ovih slika.
Ovaj komad je osvojio brojne nagrade publike. Koje su najbolje kritike koje ste do sada dobili?
Neverovatan je osećaj kad se publika poveže sa nekim delom, a svaki put kada izvodimo ovaj komad iznenade nas ljudi koji nakon prestave prilaze kako bi nam rekli koliko im je ovo delo i čitava ideja jasna, i kako jedan naizgled jednostavan mehanizam krije različite nivoe kompleksnosti. Publika tvrdi da su im „Neke koreografije“ dozvolile da lutaju kroz vremenske periode, prostore i fizičke aspekte, jer su kroz delo one ponovo postale otvorene.
Jednom ste rekli da biste voleli da snimite film o igri i pokretu. Kada možemo očekivati ovaj projekat? Koja je Vaša ideja?
U ovom trenutku počinjem novi projekat koji nosi naslov „Danse Macabre“. U pitanju je predstava za 4 igrača, ali i novo istraživanje kroz vizionarsku integraciju tela koja igraju, film, elektronsku muziku i svetlo. Projekat će biti napravljen kroz različite faze u 2023. godini, posebna faza je posvećena filmskoj produkciji i materijalu snimljenom u studiju. Video će moći da se koristi na sceni, ali i nezavisno. Sam film ima cilj da bude alat za eksperiment, analizirajući odnos između koreografije i kamere, generišući hiperkinetičku viziju tela i slike.
U poslednje vreme smo svedoci nekoliko dokumentarnih naslova koji se bave igrom. Da li mislite da oni mogu da doprinesu popularizaciji igre među mlađom publikom?
Da, mislim da je važno da delimo svet igre kroz film i dokumentarce, kako bi pronašli novi način da govorimo o igri i istražujemo mogućnosti ove umetničke forme. Mlada generacija razume moć neposrednosti jezika igre i videa, tik-tok bi mogao da bude primer ovog koncepta, ali verujem da treba proširiti njihove perspektive razmišljanjem o svetu igre kroz slike, istovremeno svesni da igra živi u sadašnjem trenutku i da je neopodno da se prati uživo.
Da li prvi put predstavljate svoj rad u Beogradu? Da li znate za Beogradski festival igre?
Prvi put predstavljam svoj rad u Beogradu i veoma smo uzbuđeni što ćemo biti u jednom od najstarijih gradova Evrope. Ponosni smo i počastvovani što smo deo velikog festivala kao što je Beogradski festival igre, zajedno sa nekim od najvećih umetnika sa međunarodne scene.
