Prvi ovogodišnji Beogradski pobednik za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti biće dodeljen Želimiru Žilniku, jednom od najznačajnijih i najplodnijih reditelja naše kinematografije. Žilnik spada u ključne figure i začetnike srpskog i jugoslovenskog modernističkog filma, ali njegov opus uveliko nadilazi taj period i proteže se do današnjih dana. Prošle godine, u okviru FEST-a, predstavljen je restauriran Žilnikov film “Rani radovi” iz 1969. godine.
U svojoj bezmalo šest decenija dugoj karijeri Žilnik je snimio oko 60 filmova. Njegovi prvi profesionalni dokumentarni filmovi, „Žurnal o omladini na selu, zimi“, „Pioniri maleni mi smo vojska prava “ i „Nezaposleni ljudi“, postižu veliki uspeh na Beogradskom festivalu kratkog igranog, animiranog i dokumentarnog filma.
Žilnikov prvi igrani film „Rani radovi“ (1969), groteska o grupi mladih protagonista koji šire svoja beskompromisna marksistička uverenja po ruralnim predelima Vojvodine, dobio je Zlatnog medveda na Berlinalu, kada je Žilniku bilo 27 godina.
Nakon problema sa cenzurom i opstrukcijama, početkom sedamdesetih Žilnik odlazi u emigraciju u Nemačku. Snima sedam kratkih filmova, kao i dugometražni igrani film „Raj“ (1976). Ti filmovi su među prvima tretirali temu gastarbajtera u Nemačkoj.
Krajem sedamdesetih se vraća u SFRJ, a direktor SNP-a Miloš Hadžić uključuje ga u pozorišni rad. U tom periodu sarađuje sa braćom Vranešević iz “Laboratorije zvuka”, a krajnji rezultat je „Gastarbajter opera“ koja je premijeru doživela 1977. godine.
Počinje da režira filmove i doku-drame za TV Beograd i TV Novi Sad. Neke od njih nagrađivane su na televizijskim festivalima u zemlji i inostranstvu. Osamdesetih godina, filmovima kao što su „Druga generacija“ ili „Kako se kalio čelik“ tematizuje nagoveštaj političkih i socijalnih promena u tadašnjoj Jugoslaviji. Veliki pažnju javnosti izazvao je kasnije i film „Tito po drugi put među Srbima“ (1994).
Tokom osamdesetih, kao i devedesetih u nezavisnim produkcijama, nastaju i Žilnikovi igrani filmovi koji su dobijali najznačajnije nagrade domaćih festivala, a film „Marble Ass” dobija specijalnu nagradu „Teddy Bear“ na Berlinalu 1995.
Problemi u zemljama centralne i istočne Evrope, a naročito problemi izbeglištva i migracija na granici sa Evropskom unijom, Žilniku su inspiracija za tematski ciklus u kojem snima filmove „Kenedi se vraća kući“ (2003), „Gde je Kenedi bio dve godine“ (2005), „Evropa preko plota“ (2005), „Destinacija Serbistan“ (2015), i „Najlepša zemlja na svetu“ (2018).
Žilnik je rođen u Nišu u logoru 1942. godine, roditelji su mu bili ilegalci, koji su sklopili jedan od prvih partizanskih brakova, a detinjstvo je proveo u Zemunu kod babe i dede. Kasnije je prešao kod tetke u Novi Sad.
U njegovim filmovima igrala su prepoznatljiva imena srpskog glumišta, ali su se, zahvaljujući njemu, neki i proslavili u filmskoj industriji. Pokretne slike iz Žilnikove “radionice” prikazivane su na skoro svim meridijanima, a brojni radovi uvršteni su u kolekcije inostranih art galerija i muzeja savremene umetnosti.
Dobitnik je nagrada za životno delo Filmskog festivala Herceg Novi i Festivala autorskog filma, pripala mu je i nagrada Centralnoevropske inicijative na 30. Filmskom festivalu u Trstu. Njegova dela se u različitim retrospektivama danas prikazuju u čitavom svetu: Cinemateca Argentina, 2018; Mar del Plata Interational Film Festival, 2017; Anthology Film Archive, New York & Harvard Film Archive, 2017; Ankara International Film Festival, 2016; DocLisboa, 2015; Arsenal, Berlin, 2015; Int. Film Festival, St. Petersburg, 2015; Cinusp, Sao Paulo, 2014; Thessaloniki International Film Festival, 2014, itd.
Foto: Dušan Milenković/ATA Images
