Međunarodna, kolektivna, žirirana izložba Portret na ikoni 2024. biće svečano otvorena 27. avgusta 2024. u 19.30 u Galeriji Kolarčeve zadužbine u Beogradu (Studentski trg 5). Tokom trajanja izložbe, do 7. septembra publici će biti predstavljena 73 rada od 60 autora iz zemlje i inostranstva, žirirana po najvišim kriterijumima.
Peta po redu, godišnja izložba sakralne umetnosti, na kojoj izlažu autori selektovani od strane uglednog žirija od 2024. dobila je međunarodni karakter. U organizaciji Kulturnog centra Kaleidoskop i po pozivu Umetničkog saveta uz umetnike iz Srbije i regiona, a uz blagoslov Njegove svetosti Patrijarha srpskog gospodina Porfirija izlagaće umetnici iz Rumunije, a u Galeriji Kolarčeve zadužbine tokom trajanja izložbe biće održane radionice sa gostima iz inostranstva.
Uz presek najboljeg sakralnog stvaralaštva domaćih autora u protekloj godini publika će moći da vidi selekciju radova četiri eminentna umetnika iz Rumunije: Mihai Komana, Andreja Musata, Kristine Raileanu i Tome Čituka.
Tokom trajanja izložbe Galerija Kolarca biće i mesto direktnog susreta umetnika i zainteresovane javnosti. 28. i 29. avgusta od 16-20 časova biće održane radionice na kojima će umetnici iz Rumunije, profesori Akademije u Bukureštu zajedno sa profesorima beogradskih akademija uživo slikati ikone i uz razmenu sa prisutnim umetnicima iz Srbije prenositi svoja znanja. Radionice su otvorene za javnost, tako da će i posetioci Galerije imati jedinstvenu priliku da na licu mesta dožive proces stvaranja sakralnih dela.
Umetnički savet je ove godine radio u sastavu: dr Todor Mitrović, redovni profesor na Akademiji SPC za umetnosti i konservaciju; dr Miljana Matić, istoričarka umetnosti, naučna saradnica Muzeja SPC; dr Goran Jović, redovni profesor na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu; dr Đorđe Stanojević, redovni profesor na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu i Vera Vitorović, istoričarka umetnosti, dugogodišnja kustoskinja Galerije Stara Kapetanija u Zemunu.
Na ovogodišnji Konkurs za izlaganje pristiglo je 133 rada od 98 autora iz Srbije i regiona. Izložba je i u prethodnim izdanjima okupila brojne ikonopisce, koji svoje različite ikonopisačke poetike artikulišu kroz fokus na portret na ikonama svetih, a koje su utemeljene na suptilnoj fuziji stilizovanog portreta ranohrišćanskog i srednjovekovnog crkvenog slikarstva i savremenog, otvorenog istraživačkog teološko – stvaralačkog koncepta.
Izložba je prethodnih godina privukla veliku pažnju javnosti zbog brižljivo selektovanih radova i najviših kriterijuma za učešće i izlaganje autora i pozicionirala se na vrhu kao jedan od najprestižnijih kulturnih događaja u zemlji i regionu, postavljajući standarde u savremenom sakralnom stvaralaštvu.
Značaj izložbe ogleda se u činjenici da je crkvena umetnost priznati deo savremene umetnosti, kao i vaseljenskom značaju Ikone u pravoslavnom svetu. Vizantijske umetničke koncepcije neodvojiv su deo srpske kulture i sasvim prisan, neodvojiv deo njenog bića. Stoga je veoma važno da Beograd neguje kontinuitet održavanja ove, među umetnicima visoko pozicionirane izložbe, kroz težnju da se sistematizuje i predstavi javnosti savremena ikona.
Digitalno doba, snažno izraženo kroz koncept mas-medija, nameće i pitanje kako ikonu možemo smestiti u kontekst savremenog slikarstva.
Na ovo pitanje odgovara jedan od učesnika izložbe slikar-konzervator MA Luka Novaković, doktorand Univerziteta u Beogradu, smer Istorija i filozofija prirodnih nauka i tehnologije i saradnik Instituta za evropske studije.
“Ikona je tokom svog razvojnog puta, prolazila kroz mnoge stilske promene. Isto kao i nekad, ona danas dobija svoj izraz koji se temelji i na sintezi starih stilova, uz to koristeći se savremenim likovnim sredstvima, kako bi njen likovni jezik bio bliži čoveku današnjice. Na ovaj način ono što je staro i ono novo u ikoni se čini savremenim, tj. vanvremenim. Za nas su ikone, naslikane Andrejem Rubljovom podjednako savremene kao i one sveže završene u ateljeima današnjice. Čuvanjem njenih prošlih stilskih odlika, uz određenu nadogradnju ili sintezu, činimo ih konstantno aktuelnim. Mnogi savremeni umetnici korišćenjem starih tehnologija i materijala pomoću ikone prave most koji povezuje tradicionalno i moderno. Na ovaj način oni baštine stare tehnike, uz to težeći ponovnom osmišljavanju i kroz nove načine rešavajući likovne i umetničke probleme koji se danas nameću. Samim tim tradicija biva sačuvana od nestanka”.
Dr Todor Mitrović u tekstu kataloga za izložbu Portret na ikoni 2024. pravi sponu između tradicionalnog i ovovremenog, objašnjavajući simboliku samih likova koji egzistiraju u savremenom crkvenom stvaralaštvu:
“U svetu koji je definitivno postao civilizacija slike, čak civilizacija pokretne slike – u kojoj se svakovrsna naracija neprekidno i neumoljivo odvija pred našim zamorenim očima i prezasićenim umovima – portretska ikona, staloženošću svojih formi i svedenom čistoćom svoga drevnog medijskog obrasca, poziva na svojevrsni prekid naracije i usporavanje (protoka) vremena/informacija, u kome bi naša čula, um i srce mogli da se usredsrede na onu autentičnu dubinu koju ljudska ličnost još uvek u sebi sadrži.
Jer portretska ikona predstavlja čoveka u onoj vrsti otvorenosti i ogoljenosti koja nas upravo na tu ličnosnu dubinu, i gotovo isključivo na nju, uporno i smireno vraća.
Portreti svetitelja na ovoj vrsti slike ne rade ništa drugo osim što otvoreno i bez ustezanja gledaju u posmatrača, postavljajući pitanja koja – kako se čini – danas zvuče nepodnošljivije i dragocenije nego ikad: a šta ako svi ti ljudi sa čijim se telima svakodnevno srećemo (danas češće u medijskom nego u stvarnom prostoru) nisu samo senzacije, koje u jednom trenutku postoje da bi već u sledećem bile anestezirane i udobno pohranjene u memorijskom prostoru?
A šta ako se u pogledu ljudskih očiju može sasvim zaustaviti, pa čak i izokrenuti funkcija vremena? Šta ako se, dakle, u ovom pogledu krije nešto što je složenije i dinamičnije od celokupnog medijskog prostora, od svih njegovih zasenjujućih moći i memorijskih kapaciteta – nešto što je veće i beskonačnije od same kulture, pa čak i od kosmosa?
Upravo sluteći, ili znajući, da su odgovori na ova pitanja pozitivni, savremeni hrišćani se sve češće okreću ikonama, okrećući se tako ka onim iskustvima otvorenosti, slobode i beskonačnosti koja predstavljeni svetiteljski likovi postojanošću i staloženošću svoga prisustva na najsmeliji način projavljuju. Zbog toga se, u ishodištu, stiče utisak da tema portreta na ikoni danas postaje u najmanju ruku jednako aktuelnom, ako ne čak i aktuelnijom nego što je to bilo u prošlosti”.
Podrška izložbi: Zadužbina Ilije Milosavljevića Kolarca, Wiener stadtiche, ComputerLand, Kabinet Njegove svetosti Patrijarha srpskog gospodina Porfirija, Koka kola.
