KRUNIĆEV KUTAK CELULOIDNE MRŽNJE PREDSTAVLJA:
EVROVIZIJA
U četvrtak sam bio na White Sensation VIP Pre-Party something-something gde je narod urlao PIĆA! PIĆA!
U Subotu sam bio na Adi Ciganliji gde je organizovana Roštiljijadu a narod je urlao ĆEVAPA! ĆEVAPA! KRMENADLA!
Juče sam izašao u park, u kraju gde živim, a iz okolnih zgrada se orilo NOVAK! NOVAK!
A meni u glavi odzvanja tužna subotnja činjenica: Azerbejdžan je pobedio! Zvuči kao borbeni poklič iz Rizika. Ali na moju veliku žalost, nije. To je tužna, tužna istina jednog ogorčenog fana muzičke emisije koja se do ove godine zvala „Evrovizija“, a od iduće će biti poznatija kao „I Ja Imam Brkove“ (Azerbejdžan™).
Odavno je poznato da je Evrovizija politizovana i da nema tu više dobrih i loših pesama. Nema dobrih i loših umetnika. Sa današnjom tehnologijom svako može biti pevač. Razliku između „Heroja Dnevne Sobe“, „Heroja Ulice“ ili „Heroja Široke Mase“ ne čini više talenat. Čini ga budžet. I to postaje glavna trka u umetnosti. Ne ko će biti bolji umetnik nego ko će da potroši više para na svoj „produkt“.
Evrovizija nije izuzetak. Svake godine bina i efekti su sve spektakularniji. Veći, brži, bolji… kao Kanje Vest. Ali i ljudi koji se takmiče bi trebali da budu bolji i da se više trude. Ali, problem je u tome što su učesnici svake godine sve gori i gori. A ne razumem zašto. Osim po kojeg fosila, većina takmičara su mladi ljudi, puni elana.
Ovogodišnja Evrovizija je zakazala na više polja. Što tehničkih problema po pitanju direktnog prenosa, što po pitanju zvuka. Gledao sam na dva televizora, jer imam i može mi se, i na oba je zvuk bio kljakav. Neko nešto nije uradio kako treba. Takmičari su se raspali na bini. Pogotovo Britanci. Još od mjuzikla „Džekil i Hajd“ sa Dejvidom Haselhofom u glavnoj ulozi nisam čuo nekoga da se ovoliko guši i grca na sceni. Šta me briga što su oni grupa Blu. Mada ime je prikladno, jer sam poplaveo od njihovog neumenja pevanja.
Prvo polu finale je počelo i zavšilo se u znaku falša i pogrešne note. Osim Nine koja je briljirala i takmičara Majke Rusije koji je pokazao da nisu svi Rusi ovisnici o vodki i pavlaci. Doduše, to je možda jer mu je muziku radio RedOne, čovek koji je zaslužan za uspeh Lejdi Gage, Enrike Iglesiasa, Nikol Šlercinger (ako sam ovo dobro napisao Kuacekoatl će me nagraditi), Dženifer Lopez i Aleks Speroa (nije u srodstvu sa piratskim kapetanom). Zanimljivo je da domaća spikerka koja je prenosila Eurosong nije znala ovu informaciju. Pa valjda imate internet tamo, majku mu, samo treba da malo da guglaš! Guglati nije grguljati g.k.!
I koja je poenta da mi lokalni spikeri pričaju priče za koje oni misle da bi mi bile zabavne i zanimljive za čuti?! Kako znaju šta ja mislim i želim?! Možda me prate putem satelita i čipa u mobilnom telefonu. Moraću da počnem da obmotavam glavu u alu-foliju. I da ne koristim moblilni. I Internet i toplu vodu i sapun.
Drugo polufinale nisam gledao jer sam sipao koktele u oči na White Sensation VIP Pre-Party. Ne jer sam alkoholičar. Nikako. Već jer mi se moglo. A i da se ne razlikujem od ostalih poznatih. Mada, najpoznatiji u celoj masi meni je bio Đule Van Gog, koga sam pošteno izmaltretirao. Šta ću, zaslužio je.
Iskreno, očekivao sam da će makar finale biti kako treba, ali debakl se nastavio. Osim režije. Onaj koji je režirao treba mu dati Oskara. Ili štagod da Nemci dodeljuju kao prestižnu filmsku nagradu, a da nije za odrasle.
Pošto sam bio na osmom sastanku tog dana zakasnio sam na prve tri numere. A hteo sam da vidim Dino „Nek Padaju Ćuskije“ Merlina kako peva na samo nama poznatom engleskom sa bosanskim dijalektom. Doduše uopšte mi nije žao što sam propustio Hobita koji mi peva o Petru i njegovoj greenpeace akciji. Ako nije obmotan dinamitom i preti uništenjem planete, nisam zainteresovan. Iako izvedba nije loša pesma je kao spanać. Ne znam zašto.
Danci su napravili pop hitić, ali nemam neko posebno mišljenje o njima. Pogotovo jer ih nisam gledao. Ali zato Litvanija sa „C’est Ma Vie“. Jao Litvanci pa ZAŠTO vam je ovo trebalo? Ima mjuzikl po imenu „Spamalot“ u kome ima ista ova pesma i zove se „The Song That Goes Like This“. Dok je zdudana baka pevala „C’est ma vie, je dis oui“ ja sam urlao u tv „And shut the f*** up!“.
Kati Wolf koja je možda nekada bila ortak, sa imenom iz pornića, je zasigurno veliki fan Selin Dion. Ima iste aranžmane. Jedini problem je što je Mađarica pa to nije baš ispalo kako treba. Držite se paprikaša, to vam bolje ide od pevanja.
Irci su kod mene izazvali epileptični napad. Ne jer deluju kao da se miluju i da su otuđeni sinovi Pet Shop Boys-a, već jer nit umeju da pevaju a koreografiju su zaboravili usled prevelikog udisanja laka za kosu. Pritom jedan brat peva onako a drugi falšira za sve pare. Ali kako ne mogu da ih razlikujem ne znam koji. Biće da je onaj drugi.
Šveđanin je i pored ok pevanja i nategnutog đuskanja ostao najzapamćeniji kao „onaj sa super kožnom jaknom“ i „je l’ to onaj što razbija šećerno staklo laktom?“.
Estonija je zapravo bila zabavna. Možda jer me potseća na DJ Bobu.
Grk bolje da nije dolazio. Kao prvo, loše peva. Kao drugo onaj ortak što mu repuje bolje da se vrati svom dnevnom poslu – prodavanju girosa. A da ne pominjem cepanje majce. To mu nikad neću oprostiti. To može da radi samo Dejvid Haselhof.
Rus je zapravo bio odličan. Kao prvo jer je moj lični favorit. Kao drugo on je redak primerak mladog umetnika koji ume da đuska, peva i akrobatiše se istovremeno, a da se pritom ne pogubi. Da ne pominjem što izgleda kao slovenska verzija Dolfa Lundgrena. Zna Majka šta šalje na takmičenje.
Francuzi su poslali operskog pevača, koji odlično peva ali je promašio takmičenje. Moj najveći problem je što je početak preuzet iz Aide. Nisam fan opere, ali ima ljudi kojima se ovo dopalo.
Italija je opet poslala San Remo ortaka. Nikad neće naučiti. Potpuni promašaj.
Švajcarci su poslali, ne znam šta su poslali. Ne sviđa mi se. Ja bih to premotao. Da mogu. A ne mogu. Dođavola.
Britansko Kraljevstvo je ovaj put omanulo za sve pare. Inicijalna ideja je odlična. Reaktivirati čuvenu grupu Blue. Mada danas se svaštanešto reaktivira: New Kids on the Block, Backstreet Boys, Take That… Ali, ali ovi Blue ortaci su se baš raspali. Kao što sam već rekao, retko kada sam ima priliku da slušam kako se neko ovoliko guši na sceni. Uh… da sam mogao ja bih to na plejbek.
Moldavija je poslala svoju verziju LET 3. Moram priznati da sam se silno zabavljao slušajući ih. Možda jer malo vuku na Gogolj Bordelo. A možda kad čujem trubu, Goran Bregović u meni počne da se udara dairama u glavu dok mi Čola iz ušiju viri i nežno pjeva… gladan.
Nemačka je poslala svoju prošlogodišnju pobednicu. Lepo je pevala, ali se nešto ofucala. Biće da je Industija isisala sve lepo iz nje. Šteta, a tek je počela da glumi. Mislim, peva… peva.
Rumuni su poslali super pesmicu. I tip fino peva. Ali ima slab glas. I onda to zvuči jadno. Šteta.
Austrija… šta je beše bila Austija. Biće da sam tad pokušavao da se uvijem daljinskim upravljačem usled dotadašnje pretrpljene agonije, pa nisam obraćao pažnju na ekran.
Azerbejdžan je poslao brkatu sveže okupanu ciganku i abortiranog klona Džastina Timberlejka. Oni su srećni, ne samo jer ne moraju da pevaju u gradskom prevozu već i jer su u belom. A čak nisu ni morali da kupe deterdžent. A pesmica je bojažljiva. Oni se boje svega, čak i jedno drugog. A i toga da će ako ne pobede morati da vrate belu odeću. I sapun.
Sloveniju sam premotao. Umom.
Island je poslao neki ala 50-te bend. Lagano, slušljivo, dobro izvedeno. Problem je što ovakvu muziku očekujem u hotelu, liftu i filmu Laze Ristovskog.
Španci su bili dobri.
Ukrainu sam preskočio dok sam milovao fikus.
Srbi su poslali Kristinu Kovač. Pesmica je lepa, festivalska, reči su skaradne, a Nina peva za sve pare. Odličan glas, stabilan i za razliku od većine drugih izvođača ona je tačna. Lepo je čuti da ima još ljudi koji znaju šta rade. Šteta što je završila na herojskom 14. mestu. Izgleda da su gastarbajteri zakazali. Zapravo i nisu, oni su glasali za ono što znaju šta je, za Bosnu. Iduće godine da pošaljemo Mileta Kitića da napravi haos.
I na kraju Gruzija, koja je poslala svoju verziju Guano Ejpsa. Problem sa gruzijcima je što riba odlično peva ali se sve ostalo oko nje raspada. A onaj ortak što je repovao treba mu zabraniti da priđe mikrofonu na 100m.
Kako nisam patriota ja sam navijao za majku Rusiju. Ali kada sam shvatio da je Majka Rusija zakazala krenuo sam glasno da navijam za Bosnu i ‘Ercegovinu. Međutim umesto raštimovanog narodnjaka, pobedila je brkata sveže okupana ciganka i abortirani klon Džastina Timberlejka. Ako mislim da se oporavim od ovoga trebaće mi barem duplo više pića nego na promociji Dunje Ilić.
Moj predlog je da iduće godine napravimo KEBOVIZIJU. Sa sloganom (koji bi čitao Jugoslav Pantelić lično): „Deset kompozitora, jedan izvođač. Dragan Kojić – Keba!“. Tako narod neće morati da se mnogo muči šta da izabere da ide u inostranstvo o njihovom i mom porezu. S druge strane, ako moj predlog magično prođe, Nemci bi trebali da pošalju svog favorita: Dejvida „Bejvoč“ Haselhofa. Ako ću već da gledam kretene, onda makar mogu i da uživam. A znam da neću.
Do iduće godine…
