Pre svega, da se nešto razumemo: nisam muzički kritičar. Ne umem da pišem niti čitam muziku. Imam sluha koliko i komšija pored. Ne onaj što mi pušta Mejdene na 11 ili ovi drugi što pevaju atonalnu Tajči u 1 izjutra. Volim mjuzikle, strani rok/pop osamdesetih i hevi metal. Umem da prepoznam dobru od loše muzike, bilo da mi se sviđa ili ne. Omiljena grupa, recimo, Ayreon. Ne volim domaće bendove, jer su većina uobraženi ošljari. Da, čak ni ex-yu rok. Mada s godinama počinjem da razvijam ničim izazvanu ljubav ka kasnim radovima Bijelog Dugmeta. To je taj seljak u meni što ’oće napolje pošto-poto. A možda je i to što tanka crta deli power metal od narodnjaka. Dobro, volim malo Osvajače i Kerber. I gajim intergalaktičko poštovanje ka Miši Markoviću. Dakle, pošto smo to rasčistili, da pređemo na stavku dva: zašto pišem recenziju?
Pa sticajem bizarnih okolnosti, kao što to kod mene obično biva, upoznao sam momke koji čine sastav „Rok Bulevar“. Iako sam se naslušao koječega o istim, moram priznati da su veoma šarmantni, duhoviti i druželjubivi. Iako imaju redovne svirke po klubovima u Beogradu ne uzimaju sebe za više od onoga što jesu: fanovski bend za fanove. Hah, entuzijasti.
Pošto mi je ljubazni frontmen poklonio njihov album prvenac, i kao i svaki pravi roker udario paragraf na „booklet“, došao sam kući i rešio da čujem šta su mi darovali. Bio bi red. Jer ako se neko već iscimao da mi nešto pokloni želim znati šta je. Možda je genijalno. Možda je neopevano smeće. Kao mačka gospodina Šrodingera.
A kada sam već rešen da poslušam album, zašto ne bih napisao i moje mišljenje o istom. Nije da će to išta da promeni, samo volim da pišem. I znam da volite da me čitate. Stoga…
KRUNIĆEV KUTAK CELULOIDNE MRŽNJE PREDSTAVLJA PO PRVI PUT:
„Rok Bulevar: Rokenrol Je Živ“ (2011) – mišljenje na temu jednog rok albuma
ili
Kako sam bacio sekiru u klavir i otišao u šume
Omot albuma je tipičan omot za rok album. Jednostavan i jasan. U današnje vreme gde sve ima tendenciju da bude prenapucano lepo je videti nešto… obično. Booklet je fino dizajniran, sa slikama svakog člana benda i informacijama šta ko svira. Divota, ne moram da kopam po internetu kada neko omaši ton, već pogledam u knjižicu, zapamtim sliku i krenem u odmazdu za pretrpljeni duševni bol usled muzikalne apokalipse. Lično bih voleo da postoje reči pesama, ali ništa strašno.
Sam CD je moje omiljene marke – Verbatim. Za neupućene, to je ona marka na koju sam isekao nepce pokušavajući da pustim press materijal za „Neprijatelja“ (2009). Hmm… ovo bi značilo da momci pored svega što rade još izigravaju i distributere sopstvenog albuma. To me ne čudi pošto domaće diskografske kuće imaju uho samo za vogonsku poeziju. No, to i dalje ne govori ništa o „Rok Bulevaru“.
Zaboravio sam da napomenem kako je „Rok Bulevar“ počeo kao tribjut (tribute za one ćiriličnije) bend rok grupama 80-tih. I to je definitivno ostavilo pečata na njihovom muziciranju.
A sada, pesme. Za one opsednute numerologijom ima ih 12. Za one opsednute anglo-saksoncima imaju dve pesme na engleskom. Postoji pesma na albumu koju sam čuo ranije – „Od Pozadi Ili Spreda“, koja je postala neka vrsta kontinualne šale kod mene i mojih drugara kao primer „kako ne treba muzika ali treba ex-yu rok“. Imajući ovo na umu bio sam vrlo skeptičam prema ostalom materijalu. Kad ono, međutim…
Kada me je zapahnuo taj Deep Purple/Whitesnake vajb bio sam u fazonu: „Šta bre kog vraga?!“. Očekivao sam malo gitare, malo ’armonike u stilu Milića Vukašinovića, malo Rolanda 500, a dobio sam koleno u pleksus. Tako mi i treba. Muzika je vrhunska. Pretpostavljam producirana najbolje što je moglo u datim okolnostima, ali vrlo lepo. Sve je na svom mestu i svaki instrument se čuje. Drago mi je što je vokal jasan. Ne pričam o načinu pevanja, već o razgovetnosti. Da ne moram da nagađam šta je pevač izgovorio. Mislim da se nisam ovako obradovao još od prvog albuma „Osvajača“. I bubanj je NAJZAD bubanj. Nije prokleti limeni doboš. Kogod je snimao zvuk, znao je šta radi. Što se muzičara tiče, rekao bih da su veoma dobri. Jer kako drugačije dobiti kompaktan rok zvuk a nemate novaca za vrhunski studio?
Tekstovi variraju od „Ok“ do „pa moglo je i bolje“ ali, imajući u vidu rogobatnost srpskog jezika, rok pesme i treba da budu jednostavne. Tako da je i tu prelazna ocena.
No, ono što me je kupilo je muzika. Divna, divna sirova rok muzika, bez nekih budalarija. Ali ono od čega sam se malo upiškio je klavijatura teleportovana iz 80-tih. Za one sa skupljim kartama mislite na „Osvajače“ i „Kerber“. Za one sa transcedentalnim sposobnostima „Europe“. Kad smo kod toga ne bih da trčim pred rudu i nisam čuo „Rok Bulevar“ uživo, ali mislim da bi mogli da budu novi „Kerber“. Samo da se ne upropaste. Ili dignu ruke od svega usled opšteg odsustva sluha domaćih izdavača.
Pesma koja otvara album, „Rokenrol Je Živ“, je čista himna žanru. Glasna i jaka. Odvrnuti pojačalo na 11. Po mogućstvu izneti zvučnike na prozor da se komšije edukuju.
„Stub Ulične Rasvete“ meni zvuči kao YU Grupa. Momak sretne devojku ispod kandelabra, momak zažvalavi devojku, ona ode kući, on grli banderu. Sentimentalna vrednost ka gradskoj rasveti je neprocenjiva. Relativno ok rok pesmica.
„Mesec Lud“ je moj lični favorit. Ne samo jer zvuči kao „Kerber“ već jer mi se sviđa na svim poljima: muzičkom, tekstualnom i kosmičkom. Nabolja pesma na albumu. Tačka.
„Odlazim“ mene podseća na bluz-rok radove Geri Mura. Fina brza balada.
„Od Pozadi Ili Spreda“ je čista komercijala i nalazi se na albumu verovatno iz tih razloga. Rok za sve uzraste, polove i rase. Da, u to se ubrajaju i Oslobodioci iz Duboke Galaksije. Takođe je i najgluplja pesma na celom albumu. Što muzički, što tekstualno. Ali je pevljiva do iznemoglosti i to je ono što se narodu dojmi.
„Dobri Ljudi“ je nešto što bih ja deklarisao kao „bajkerski rok“. Posle „Od Pozadi Ili Spreda“ čini da album ponovo dobije na smislu.
„Seti Me Sjaja“ je super rokenrol pesmica. Lako i veselo.
„Jelena“, balada. Bilo je pitanje vremena. Meni sporo i dosadno. A kada vidim Jelena u naslovu odmah se setim Bolera i pegla sama krene. To ne znači da je pesma loša, samo da sam ja alergičan na Bolero i balade.
„Rumba“ vrlo živo, slušljivo i zabavno. Fini žanrovski spoj fanka, roka i rumbe. Za ljubitelje Zumba-Zumba-Bakalar vežbi.
„Ulice Života“ je čisto muzičko iživljavanje od 12 minuta. Odlično je, sa primesama etno motiva, ali samo ako imate živce. Nije za parcijalna slušanja jer se gubi čar kompozicije. Ako nemate živaca i volite parcijalnost možda je Eric Prydz pravi izbor za Vas.
Poslednje dve pesme su obrade prethodnih pesama na engleskom jeziku. Ljudi, nemojte. Iz nekog razloga nisam čuo bilo kog lokalca koji peva na engleskom da mu ne probija akcenat i da ne mumla. Nemojte to sebi raditi. Ali ono što, na žalost, potvrđuje moje mišljenje o srpskom jeziku jeste to da tekst daleko bolje funkcioniše na engleskom. No, to ne znači da trebate pevati na istom. Ako mene pitate, zaobiđite.
Omiljene pesme? Rokenrol Je Živ, Mesec Lud (čista subjektivna desetka), Seti Me Sjaja i Od Pozadi ili Spreda (ne jer mislim da je dobra, ne mislim, nego jer sam vremenom postao sentimentalno vezan za istu).
Da li ću da najstrašnije piratizujem disk za potrebe slušanja s mobilnog? Svakako! Da li ću ići na klubsku svirku? Itekako! Ako imate u vidu da ja nit volim da izlazim po klubovima a još manje da slušam domaću muziku uživo ovo vam je najveća pohvala. Da li čekam drugi album? Kao ozeblo sunce.
Na kraju, biće da je „Rok Bulevar“ sasvim u pravu. Rokenrol je živ.
