KRUNIĆEV KUTAK CELULOIDNE MRŽNJE PREDSTAVLJA:
Lockout (2012)
Juče je, u Takvudu, održana novinarska projekcija filma „Lockout“ (2012) koji je producirao Luk Beson, a koji je u celosti snimljen u Beogradu. Dobro ima tu i malo Novog Sada. CGI je rađen u Irskoj. Koga briga, film je snimljen u Beogradu. Kompanija koja je organizovala projekat je Work In Progress, ljudi koji su ovde namamili nekoliko stranih produkcija i to: The Brothers Bloom (2008), Cat Run (2011), Coriolanus (2011) kao i uskorostižući The Raven (2012).
Radnja Lockout-a je kopile „Fortress 2“ iz 2000-te i „Escape from New York“ Džona Karpentera. Zatvor u svemiru, gde su kriminalci spakovani u kriogene komore. Predsednikova ćerka na humanitarnoj misiji. Fizičko obezbeđenje koje ne prati protokol. Kako išta što usledi može da ispadne na dobro? Na scenu stupa Gaj Pirs, čovek za sve. On puca, gura prste u šteker, pije batine, deli batine, pada sa krova, vozi motor s jednim točkom, skače na svemirski zatvor iz šatla, ima rešenje za svaki problem i uz sve to ima duhovite dosetke/komentare.
Još od Kurta Rasela kao Snejk Pliskin nisam video junaka koji ima potencijal za franšizu kao Gaj Pirsov Snou. Kao čovek koji, kada mi se pomene gospodin Pirs, uvek prvo pomislim na „L.A. Confidential“ i na „The Adventures of Priscilla, Queen of the Desert“ uopšte se nisam nadao količini harizme koju ovaj karakterni glumac ispoljava kao zatupasti akcioni heroj. Verovatno se silno zabavljao na snimanju. Ako ga ikada sretnem, pitaću ga.
Što se samog filma tiče stvari stoje ovako: reciklirana priča, ponekad konfuzni CGI (jurnjava na auto putu je… potpuno pogrešna), predivno napeglani Beograd, odlična akcija, duhovita strana američkog humora i 90 minuta čiste, neprskane celuloidne zabave. Mislim, ovo je ipak film Luka Besona, čoveka koji nam je podario Taxi 1-3, B13 i B13: Ultimatum i Taken. Sve filmovi tankog zapleta ali sulude i brze akcije.
Po završetku projekcije je održana kraća konferencija za štampu na kojoj su se šačici novinara obratili Anđelija Vlaisavljević – vlasnica Work in Progress, Mark Liber – producent i Lejla Smit takođe producent. Razgovor je bio više po principu „ortaci ćaskaju“ manje „pitamo pitanja“, ali dve stvari su bile više no očigledne: da su novinari koji se bave „kulturnim događanjima“ veoma lenji i da se niko nije potrudio da uradi domaći. Zašto? U više navrata se u filmu pojavljuju domaći glumci ali „kolege novinari“ su se žalili kako za jedan film koji je sniman kod nas ima premalo domaćih glumaca. Ma nemoj! Biće da su jedini domaći glumci po njima Bjela, Kojo, Cvijanović, Đuričko, Kičić i Trifunovići. Pardon, i Kaponja. Kada im je skrenuta pažnja da su, osim glavnih uloga, svi ostali ljudi iz regiona, „kolege“ su pitale „Ko, na primer?“. Na primer, gospodin Bojan Perić, koji glumi tehničara. Nema veze što je čovek jedan od glavnih i voljenijih junaka „Vojne Akademije“ i što igra SVUDA. Nema veze što su svi robijaši (osim nekolicine glavnih glumaca) domaći glumci, reperi, ortaci iz kraja… To nikom ništa. Možda je po domaćoj „kulturnoj medijskoj eliti“ glavnu ulogu trebao da igra Bjela? Verovatno i jeste, pošto je on faca za razliku od Gaj Pirsa koji nikada neće prestati da bude „onaj ortak iz Prisila, Kraljica Pustinje“. Na primer, Džoni Rakočević, takođe junak „Vojne Akademije“ koji igra jednog od robijaša a ne tinejdžera kao do sada. Mada, moje privatne simpatije idu gospodinu Stefanu Buzuroviću kao LOPD Pilot 2. Oni koji ga poznaju, lako će ga prepoznati. Oni koji ga ne poznaju trenutno ga mogu upoznati kao Kapričićevog brata u seriji „Larin Izbor“.
Odgovor na pitanje „zašto su novinari lenji“ glasi: jer ih je bilo 5. Uključujući i mene, a ja čak i nisam novinar. Drage „kolege“ ako već imate priliku da popričate sa stranim producentima filma i čujete neke korisne informacije iz prve ruke, nemojte biti kreteni, iscimajte se. Ako izbogčega onda makar jer su se oni iscimali da dođu zbog vas. Ovako samo ispadate neozbiljni.
No, daleko bitnija stvar od moje celuloidne mržnje prema „kolegama“ jeste razlog zašto se više stranih produkcija ne snima kod nas. Skrenuta mi je pažnja da iako je izglasan novi zakon o kinematografiji (koji još uvek nije stupio na snagu… u potpunosti) još uvek postoje stvari koje nisu rešene. Na primer, Mađarska vraća oko 20% od budžeta produkciji. Mi ne vraćamo ništa. To jeste u skladu sa mentalitetom vladara ali bi bilo lepo da postoje neke poreske olakšice. Stoga, umesto da se čelnici bave mirisanjem maslačaka i zvanja građana telefonom, mogli bi da se pozabave malo industrijom koja zapravo ima potencijala.
Film „Lockout“ će početi svoj srpski celuloidni život 26. aprila. Za one zeinteresovane. Za one koji to nisu, siguran sam da će Prva ili pak Intergalaktički Nacionalni Medijski Servis „platipretplatu.rts“ prikazati ovo zabavno ostvarenje za iduću Novu Godinu.
