Filmovi Srđana Karanovića su među renomiranim konzumatorima celuloidnih snova iščekivani k’o ozeblo sunce. To je tako jer ih snima na svakih deset godina i svaki od njih je remek-delo u malom. Iskreno, lično ne volim novi domaći film (čitaj: u poslednjih 20 godina) jer je pretenciozan i uvek se osvrće na „jadni, siroti mi a zli okupator“. Humor je gotovo nikakav i svi govore teatralno i psuju konstantno. Zašto? Ne bih umeo da kažem. S vremena na vreme se pojavi neki izuzetak. A ponekad se pomoli i nešto što zapravo i liči na svetski/evropski film. Nikakva kritika vremena i doba, nikakvo samosažaljenje ili glorifikovanje, prosto… film.
Sinopsis za film „Besa“ (2010) glasi:
Filip je mladi direktor neke škole negde na jugu Srbije. Srećan je, oženio se praktično juče sa Leom, devojkom iz Slovenije. Rešili su da se skrase i puste korenje. Međutim izbija Prvi svetski rat. Filip biva pozvan u Beograd na regrutaciju. Nemajući kome da ostavi ženu na čuvanje (jer je Slovenija u datom trenutku deo Austijske monarhije) on je poverava školskom poslužitelju Azemu, Albancu, koji mu daje svoju reč – besu – da joj se ništa loše neće dogoditi dok je Filip u vojsci. Međutim, vreme prolazi i iskre nedozvoljene ljubavi počinju da se pomaljaju iza generacijskog zida vere i običaja Lee i Azema. Iskre koje prete da dovedu u pitanje zadatu reč po cenu života.
Što se samog filma tiče nam šta da kažem sem idite u bioskope da ga gledate POD OBAVEZNO. Odlično simljen, režiram i genijalno glumljen „Besa“ predstavlja sve ono što jedan film treba da bude. A ne kao „Sveti Georgije Ubiva Aždahu“ (2009). Ono što mene najviše buni jeste zapravo niz stvari koje su se odigrale na konferenciji za štampu po prikazivanja filma.
No, stvari teku ovako…
Na ulasku u salu je stajala neka komoda sa nanizanim press release papirima i CD-ovima u finoj DVD kutiji, crne omotnice na čijoj prednjoj strani piše „BESA – film Srđana Karanovića“ a pozadi stoje logoi sponzora u divnom tehnikoloru. Taman sam pomislio „jao, Gospode, OPET!“, kada sam shvatio da je unutra zapravo CD. Jeste, marka – Verbatim. Skromno, ali to znači da su ljudi makar uložili pare u film umesto da kupuju DVD-ove. Barem sam se nadao da je tako. Ako išta, ovaj film je završen, za razliku od ONOG.
Puna sala novinara, od kojih neke vidim po prvi put. Veoma malo mladih ljudi uglavnom su neka „stara garda“. Iako sam relativno mlad i još uvek se učim novinarskom zanatu, teško da sam mogao da očekujem ovakvu nekompetentnost svojih starijih kolega i neverovatno glupa pitanja upućena jednom od najvećih domaćih reditelja.
Film se završi i Srđan Karanović (reditelj), Srdan Golubović (producent), Jelena Mitrović (producent), Slobodan Trninić (direktor fotografije i producent), Goran Joksimović (scenograf), Zoran Simjanović (kompozitor)m Miki Manojlović (glavna muška uloga) i dobra devojka Nevena, koju sam imao prilike da slušam na konferenciji za štampu povodom film „Neprijatelj“ (2010), kao PR. Jeste, ona što zamuckuje i zbunjuje se.
Nevena je kao i prošli put želela da izađe u susret novinarima i pita reditelja neka pitanja. Ne samo reditelja, već i tu sve prisutne koji su doprineli realizaciji filma. Lepo od nje, ali sve odgovore na pitanja sam dobio u press release-u (ovoga puta nisam morao da mećem disk u usta pošto sam dobio lepo otkucani papir) tako da nije bilo potrebe za tim. Gospodin Srđan Karanović se potrudio da odgovori na sva pitanja najkompletnije što može. Moram priznati da za ovog čoveka imam užano poštovanja. Ne samo jer je elokventan, već jer NE BULAZNI.
Ukratko rekao je sledeće: Da se ovakva jedna priča mogla odigrati samo u tom vremenskom okviru jer su tada ljudi bili takvi kakvim su predstavljeni u filmu. Da je glumce birao putem audicija i da su SVI morali da čitaju. Takođe je ukazao na to da kada je bio na audicji u Sloveniji, sve glumice su se trudile da dobiju glavnu žensku ulogu. Za razliku od kastinga za sporednu mušku, gde je domaće glumce „mrzelo da glume“ i da su bili u fazonu „ako hoćeš da mi daš ulogu – daj mi, ako ne – imam pametnija posla“. Da je čak i Miki Manojlović morao da proba neke scene. To je reditelj! A ne ne ko ovi što propagiraju „burazersku kinematografiju“. Rekao je i da skuplja pare za ovaj projekat još od 2004. godine. Da mu država nije dala pare na prvom konkursu i da je morao da sačeka drugi.
Miki Manojlović je rekao da mu je bilo drago ponovo sarađivati sa Srđanom jer im je ovo četvrti zajednički projekat. Takođe je napomenuo da je malo dezorjentisan usled jet-lega i da ga pitamo što manje. Ipak je reditelj tu glavna zvezda.
Kompozitor je rekao da mu je žao što film nema prateću muziku no samo neke numere, ali da mu veoma drago što je morao da kopa po arhivama i ponovo smišlja muziku od pre sto godina.
Direktor fotografije je rekao da je bilo gotovo nemoguće sarađivati sa rediteljem, jer je nepodnoljiv i previše zahtevan, ali opt nije li tako sa svim velikim rediteljima?
Producenti su rekli kako ej bilo teško nabaviti novce za ovaj projekat, kako producentska kuća Baš Čelik nikada nije dobila pare na konkursu, barem ne iz prvog puta i kako proces koprodukcija umesto da olakša snimanje filma zapravo ga još više razvuče, jer svi misle da se tu nešto pitaju ili barem žele da se pitaju.
A onda su došla pitanja novinara na red. Kao najmlađi u Sali sam rešio da ćutim i pustim starije kolege da komuniciraju sa filmadžijama. Međutim…
Novinari kao i profesionalni filmski kritičari imaju ozbiljan problem. A to je, kada nešto ufiksiraju na tome potenciraju pa makar ih na kolac navlačili. Ovde su se uhvatili trenutne političke situacije sa Kosovom i Albancima i odnosa Srba prema albancima u filmu. Iako je gospodin Karanović VIŠE PUTA STRIKTNO NAPOMENUO da film nema NIKAKVU POLITIČKU KONOTACIJU, novinari su i dalje insistirali na tome. I zašto je kraj ovakav? I zašto je ovaj lik takat? I kako to ako je ovo ovako a danas znamo da je na toj teritoriji bilo to i to, zašto onda…? Jedna starija dama je ustala i rekla sledeće „Ljudi, pustite da publika sama donese zaključke. Ovo je film sa emocijom, zašto se toliko bavite politikom? Uvek će biti onih koji će da ovaj film politički oboje čak i ako ga nisu gledali, usled same teme. Zašto se vi time bavite?“ I onda su nju napali kako je politička situacija bitna i kako…
Ne mogu da verujem da ljudi koji se bave filmom za neke prestižne novine i televizije mogu da budu tako GLUPI, NEOBAVEŠTENI i FILMSKI NEOBRAZOVANI. Za početak, potpuno je promašena tema, jer politička situacije nije bitna za „Besu“. Ovaj film nije politička kritika, retrospektiva ili komentar. To je samo film o dvoje ljudi, negde na teritoriji Srbije u nekom prošlom vremenu. Samo to i ništa više. Mogao je da bude i film o samuraju i gazdinoj ženi i opet bi imao istu poruku. Ali evidentno da domaći filmski kritičari i „kulturni“ novinari ne vide dalje od dnevne štampe i lokalnih vesti. A mogu da se kladim da niko od njih neće otići sa svog mesta i prepustiti ga nekom kompetentnijem i upućenijem. Šteta, jer čuo sam da ima puno slobodnih mesta u redakciji za agrikulturu…
Premijera filma je 30. III u Sava Centru od 20.30h, a u bioskopima će se naći od 1. IV
