Pozorište Kosztolanyi Dezso gostuje u Bitef teatru
Čuveno istraživačko avangardno pozorište Kosztolanyi Dezso gostuje u Bitef teatru 23, 24, 26. i 27. marta sa četiri produkcije u režiji Andraša Urbana, koji je na čelu ovog pozorišta kao upravnik i reditelj.
Gostovanje je organizovano u okviru programa Bitef teatra – Bitef u pokretu, kao prva povratna poseta mađarskog pozorišta.
Teatar Kosztolanyi Dezso i rediteljski rad Andraša Urbana su upravo primer uspešnosti osnovne misije Bitef festivala koji se može definisati u najkraćim crtama, kao ohrabrivanje domaćih dramskih stvaralaca da u pozorištu istražuju.
O uspehu pozorišnog istraživačkog rada govori i činjenica da je Andraš Urban sa svojim produkcijama gostovao na Bitefu i osvajao nagrade na velikim međunarodnim festivalima.
Na 42.Bitefu učestvovao je u selekciji sa čak tri režije.
Ovim projektom započinje i saradnja dva po strukturi i po shvatanju pozorišta bliska teatra, koja u 2011. godini planiraju zajedničku pozorišnu produkciju.
Teatar Kosztolanyi Dezso pozicioniran je na mapi istraživačkog avangardnog teatra i kao organizator internacionalnog pozorišnog festivala avangardnog teatarskog izraza – Desire central station.
Ovom saradnjom Bitef teatar nastavlja da afirmiše pozorišni rad koji najupornije i najdalje idu pravcem istraživačkog i novog u teatru.
URBI ET ORBI (23.03.2010. u 20:00)
Reditelj: Andráš Urbán
Autor:Janoš Pilinski
Verbalno tekstualni oralitet…
postepeno napuštajući istoimeni komad Janoša Pilinskog
Igraju:
Marta Bereš – Moni
Andrea Erdelj – Žuži
Arpad Mesaroš – Tibor
Imre Elek Mikeš – Zoltan
Kostim: Svako spava u čemu želi.
Tehnički saradnik: Atila Uri
– U dubini naših dela mi sami, slobodno ja, i beskrajna sloboda. –
Tekst predstave je specifičan, osnova je istoimena drama Janoša Pilinskog, ali sama predstava je rađena kao improvizacija. Tekst je uglavnom promenjiv, sadrži delove spisa Pilinskog i Hajnera Milera.
Pilinski je svojevremeno napisao jednočinku pod naslovom Urbi et orbi. Ali, kako je to naznačeno i u programskoj svesci, predstava je rađena uz postepeno zanemarivanje komada Janoša Pilinskog. U njoj, na primer, nema njegovih pesama, ali pojavljuje se kratak teskt Hajnera Milera. Nije reč o večeri poezije, nego o jednom sasvim novom komadu koji je nastao povodom komada Urbi et orbi, tokom procesa proba koje smo ouobličavali i usmeravali zajedno s glumcima, Martikom Bereš, Andreom Ardelj, Arpadom Mesarošem i Imreom Mikešom. Sedamdeset do osamdeset procenata ove predstave ima karakter improvizacije. Istina, ima u njoj mnogo teksta, ali određene su samo neke njegove tačke. Svaki trenutak predstave mora da ostane živ, nadam se i da ostaje. Konačna forma se, dakle, uvek rađa u datom trenutku, pa se tako sve predstve unekoliko razlikuju…
U Pilinskom i vidim i ne vidim presni svet naše predstave. Iz njegovih pesama uvek izbija neizmerna bol, i mada u našoj predstavi te eruptivne ispovesti nisu toliko iznijansirane kao u poeziji Pilinskog, veoma su ljudske, što možda u ovom slučaju ima veću težinu, veću vrednost, jer pozorište pokušava da bude živo, a ne recitacija.
BRECHT – THE HARDCORE MACHINE
(24.03.2010. u 20:00)
Reditelj: Andraš Urban
Autor: B.Breht
Retropolitička akcija sa plesom i muzikom
po „Bukovskim elegijama“ Bertolta Brehta
Uloge:
Marta Bereš
Andrea Erdelj
Arpad Mesaroš
Imre Elek Mikeš
Pokret: Heni Varga
Muzika: Silard Mezei
Kostim i scenografija: Tinde Varga
Tehnički saradnik: Atila Uri
Reditelj, dramaturg: Andraš Urban
„Snažna i emotivna, ironična, eksperimentalno iskadrirana, ali i dobro izbalansirana predstava, sačinjena od slika i poenti koje su svaka za sebe dovoljno jake, uz to i povezane zajedničkom niti koja svedoči o visokom standardu, kako umetničkom, tako i tehničkom.“
Obrazloženje žirija za glavnu nagradu 14. Infanta (03.07.2008)
„Pozorište može pružiti doživljaj i bez reči. Čoveka ponese idejno bogatstvo režije i utegnutost forme. Pre svega vidimo kratke scene nasilja i moći, o sputavanju individue i njenog slamanja. Na momenat se kristališe scena, i glumac se pokreće na svetlu, ali u sledećem momentu je već svemu kraj, i lik se gubi u tami… Iz otpora i ugnjetenosti, životinjskog nasilja i čovečnosti se stvara pokretačka snaga. Zaintrigirajući je doživljaj videti Brehtove reflekcije vezane za 17. juni na mađarskom jeziku, tamošnji nemiri iz 56-e, u zavisnosti od aspekta gledišta, predstavljaju kulminaciju borbe protiv staljinizma i komunizma. Mađarski glumci unose u diskusiju jednu vrstu originalne istorijske autentičnosti.“
Tom Mustrof (Neues Deutschland, 26.04.2007)
„Andraš Urban reditelj, u komadu Breht-The Hardcore Machine, vrlo oštro, i u složenim slikama prikazuje umetnički konflikt pisca Brehta vezano za radnički ustanak 17-og juna 1953. Komad je inspirisan Brehtovim Elegijama iz Bukova, koji ciklus pesama stavlja pod lupu ulogu partije i države, i postavalja pitanje opravdanosti njihovog postojanja. Predstava prikazuje upravo ovo dvoumljenje u vezi sa partijom i državom.“
Ulrike Borovćik (Berliner Morgenpost, 23.04.2007)
„Kako čitamo Elegije iz Bukova? Andraš Urban je i sam upoznao Brehtove konflikte, strahote i more. Ove pesme su pune sarkazma. Taj novi jezik Breht naziva “Kadervelšom“, i smatrao je da bi vlada mogla raspustiti narod i izabrati novi. Tekst je štur, političan i poetičan, i baš zato su varijacije bezbrojne.“
Barbara Fuks (Zitty Berlin, 19.04.2007)
„Urban se ovaj put suočio s jednim od najvećih likova teatra, i to kako! Umetnički i diskurzivno, Urban uz pomoć svojih fenomenalnih glumaca i glumica predstavlja sve ono što je krasilo Brehtovu filozofiju teatra – efekat distanciranja, igre svetla, deklamovanje teksta, obraćanje publici. (…) Sve u punoj asocijativnoj potentnosti prepušteno gledaocu da odredi i pozicionira, baš kako je Breht to želeo. Baš kao što ime kaže (Brecht – The Hardcore Machine) – psihološki intenzivno, fizički jako i ekspresivno, dramaturški striktno precizno, duhovito ozbiljno… “Za divno čudo”, ono što je možda i najveći kvalitet predstave, to je njena posebnost i razlika u odnosu na veliki deo Urbanovog opusa (…) da ne bude zabune, nije laka, ali zabavn(ij)a definitivno jeste.”
Igor Burić (Dnevnik, 01.07.2008)
„Produkcija Andraša Urbana kao da je rođena u Berlinu, scenska diskurzija Brehtovskih motiva ukazuje na Wilhelma Rajha tridesetih godina ali se nije tamo rodila nego u jednom prigušenom, apokrifnom, fantazmagoričnom, dijaboličnom vojvođanskom svetu. Ispostavilo se da jedan Mađar sa Balkana ima šta saopštiti svetu, ali za to u celosti treba da bude Mađar sa Balkana.“
Laslo Vegel (http://lvegel.extra.hu)
„To je transparencija nepredvidivog inteziteta i pojavljivanja nasilja, skrušenosti, poniženja, osramocivanja, lepog i užasnog, nevinog i razarajućeg, finog, grubog. Glumci su odlični, svi do jednog su gospodari svoih tela, koji funkcionišu kao skupi pozorišni instrumenti. (…) Sve je na sceni što je dosad karakterisalo delo Andraša Urban. Nije se menjala ni gustina ni dubina, ali ni intenzitet. Nešto se ipak menjalo. Ova sadašnja predstava je lakša za probavu, za gledanje (bojim se reći: zabavnija) od dosadašnjeg proseka, a da to nije primoravalo režisera-direktora-pozorišta na kompromise.“
Ivan Hontalan (www.terasz.hu, 28.07.2007)
„Dekoracija je minimalna, a i nepotrebna. Nadomeštava je ljudsko telo. Ali šta čovek može da počne sa tom površinom ako je duša sputana. Šta se dešava kada duša hoće nešto drugo no što mora?“
Atila Širbik (www.sympison-line.eu, 28.07.2007)
„Izvrsni glumački rad, zajedničko disanje celokupnog štaba, konstantna koncentrisanost, stalna prisutnost je prevashodni zadatak, čijim ostvarivanjem suština postaje uverljiva, cela produkcija se pretvara u nočnu moru, postaje katarktični doživljaj. „
Arnold Terek (Magyar Szó, 13.06.2007)
„Osecaš udarac u obraz, jer drži ogledalo pred tobom. U dnu srca stvarno smo svi mi takvi.“
Eva Njemčok (www.thealter.hu 19.07.2007)
TURBO PARADISO(26.03.2010. u 20:00)
Reditelj: Andraš Urban
Nežni strah bez pauze.
Raj se ne zeza.
Hommage à Danilo Kiš
Igraju:
Marta Bereš
Andrea Erdelj
Julia Kokrehel
Imre-Elek Mikeš
Arpad Mesaroš
Gabor Mesaroš
Saradnici:
Marin Jaramazović (koreograf plesova)
Irena Kovačev (korepetitor)
Atila Uri (majstor scene i svetla)
Silvija Uri Sič (kostim)
Zoltan Lašu (rekvizita)
„Prostor za predah ne postoji. Andraš skida sloj po sloj do potpune samoironije. I ne sme da postoji bilo kakav prostor. Možda neka bomba pored vas upravo otkucava.“
Ana Isaković (10.11.2008. www.e-novine.com)
„Andraš Urban i njegova odlična ekipa glumaca iz Pozorišta „Kosztolányi Dezső“ iz Subotice, trude se svim sredsvima da igrom i pesmom, glumačkim partijama, monolozima i dijalozima – trude se da nas PODSETE i nateraju nas da se OTREZNIMO i da se OSVESTIMO i da procenimo to nasilje u kome učestvujemo i da ga NE ZABORAVIMO. (…) Andraš Urban uspeo je da sklopi – birajući veoma rizična i izazovna sredstva, veoma širokog spektra – složenu predstavu koja otvara važne i bolne asocijacije kombinovane sa raznim vrstama surove ironije i samoironije.“
Goran Cvetković (11.11.2008. Radio Beograd 2)
THE BEACH (27.03.2010. u 20:00)
Reditelj: Andraš Urban
po romanu Stranac Albera Kamija
Igraju:
Imre-Elek Mikeš
Arpad Mesaroš
Andrea Erdelj
Marta Bereš
Asistent reditelja, muzika: Atila Antal
Predstava „Plaža” reditelja Andraša Urbana nastala je prema Kamijevom egzistencijalističkom romanu „Stranac” no, njena struktura nije linearna niti ona pravolinijski predstavlja roman, već su u nju uključeni i drugi tekstovi, opservacije izvođača o vlasti, društvenom sistemu, funkciji umetnosti, ali i trivijalnijim stvarima: klima uređajima, šopingu itd. U predstavi nema fiksiranih likova, glumci Andrea Erdelj, Marta Bereš, Arpad Mesaroš i Imre-Elek Mikeš oblikuju fragmente različitih likova, uglavnom neodređenih, pretapajući se iz jednog u drugi. Njihova igra je, kao i uvek, direktna, posvećena, razoružavajuće iskrena i lična. Muziku uživo izvodi Atila Antal (bas, elektronika), što u značajnoj meri doprinosi stvaranju sasvim uzbudljive, senzualno prodorne atmosfere.
„Plaža” je veoma promišljena, postdramska, ili post/neoavangardna predstava, donekle izgrađena na premisama istorijskih avangardi – autorefleksivnosti, provokativne komunikacije sa publikom, tematizacije odnosa realnog i fiktivnog, razbijanja tradicionalne dramske strukture, ukidanje stabilnih likova itd. Ali, ta njena avangardnost nije anahrona, predstava nije larpurlartistička, niti je zaglavljena u nekoj formalističkoj samodovoljnosti. Naprotiv, ona pametno i duhovito postavlja savremena značenja istorijskih avangardi, pri čemu je i na tematskom planu prilično inspirativna, jer efektno polemiše o ljudskom postojanju, identitetu, krivici, odgovornosti, smislu života, značenjima smrti…”
Ana Tasić (POLITIKA, 27/12/2009)
