KRUNIĆEV KUTAK CELULOIDNE MRŽNJE PREDSTAVLJA:
Les Misérables: The Movie (2012)
Mjuzikl!
Najbajkovitiji filmski žanr od svih. Jer zaboga, treba poverovati u to da ljudi zapevaju ničim izazvano a simfoniski orkestar grune niotkuda. Iako su iz nekog razloga kultni mjuzikli mahom predosadni sa nepevljivim pesmama ali vizuelno upečatljivi (Cats, Carousel, Oklahoma, Starlight Express) ima i onih gde se numere pamte bolje no film ili predstava (Grease, Phantom of the Opera, Jesus Christ Superstar ili pak najopskurniji – Chess). Retko kada se dešava da su vizuelni užitak i muzika tako dobro uklopljeni, tako nerazdvojni da se pamte kao jedno iskustvo (Chicago, Hair, Rocky Horror).
Ali „Les Misérables“ spada u jednu sasvim posebnu kategoriju. Po mnogima najbolji mjuzikl ikada napisan, predstava koja se, već skoro 30 godina, konstantno izvođi širom sveta, prevedena na brojne jezike, prilagođena za decu, mjuzikl koji je pokupio sve moguće nagrade i trn u oku gospodina Endru Lojd Vebera.
Mjuzikl je za neke mali komad raja gde mogu da pobegnu od svih problema i uživaju u fantaziji. Za druge je pak pakao na zemlji i radije bi da im deru kožu s lica nego li sede i slušaju tamo neke ortake kako pevaju u kameru dva sata. Na žalost, naši novinari pozanitiji kao „kritičari filma i umJetnosti“ spadaju u drugu grupu. Od tridesetak duša u sali meni omraženog bioskopa do kraja filma je ostalo svega 20-tak. Izgleda da su „kolege“ bile rezignirane činjenicom da im Taramaunt nije udelio nikakve poklone ili pak malo besplatnih obroka. S druge strane možda su se osetili prljavo od kvalitetne muzike pa su otrčali u redakciju da operu uši interplanetarnim hitom „Kokakola Malboro Suzuki“.
Ali trebalo je da znam šta me čeka kada sam, čekajući u redu da se upišem na spisak pristiglih gostiju, prisustvovao sledećoj konverzaciji:
PR TARAMAUNTA: Znate, možda vam bude malo čudno kada budu zapevali.
NOVINARKA: Zapevali? Nije valjda da pevaju.
PR TARAMAUNTA: Da, svo vreme.
Šta kog vraga?! Šta vi ljudi mislite da ste došli da gledate? Novog Majkla Beja? Možda novi nastavak X-Mena?! Zdravka Šotru?!
Za one koji su uspeli da propuste čitavu „Les Misérables“ famu (romana i raznoraznih dramatizacija) u pitanju je sledeće:
Bivšeg kažnjenika Žana Valžana (Hju „Vulverin“ Džekmen), posle prekršene uslovne kazne, nemilosrdni policajac Žaver (Rasel „Gladijator“ Krou) decenijama proganja. Kad Žan pristane da se stara o Kozeti (Amanda „Mama Mia“ Sejfrid), mlađoj ćerki Fantine (En „Ketvuman“ Hetavej), njuhovi životi će se zauvek promeniti. Spektakularan mjuzikl nastao po istoimenom romanu Viktora Igoa (pisac), libretu Herberta Krecmera (novinar) i muzici Klod-Mišel Šenberga (kompozitor).
Činjenica je da ovaj film nije za svakoga. Treba sedeti tri sata i gledati ljude kako pevaju u kameru. Pevaju, sve. Ikad. Tri sata. Ali ako možete ili pak želite, ovaj čudnovati povratak prvoklasnog mjuzikla će vas oduševiti.
Sve pesme su snimljene uživo na setu. Glumci su pevali dok im je klavirska pratnja svirala preko minijaturnih predajnika u uvetu. Ovo je prvi put u istoriji da se mjuzikl snima na ovaj način. Skeptičan ka inovacijama, moram priznati da sam pogrešio. Sve je besprekorno.
Tom Huper, Oskarom nagrađeni reditelj „Kraljevog Govora“, definitivno zna šta radi. Režija je besprekorna. Iako su neka rešenja možda u početku malo frustrirajuća po gledaoca, ubrzo sve legne na svoje mesto.
Hju Džekmen kao Žan Valžan je briljantan. Ortak glumi i peva punim glasom dok ga zaliva voda u lice. Ako mislite da je lako, probajte da pevate dok vam tuš piči u lice. Moje skromno i subjektivno mišljenje je da Hju treba da dobije Oskara za koga je nominovan jer mu Vulverin neće doneti prestižnu nagradu, a svi znamo da će to glumi do kraja života. Ono što je meni malo tužno je činjenica da su ovde dopustili da se vide godine u gospodina Džekmena i moram vam reći da je ostario. Poprilično.
Rasel Krou kao stoički inspektor Žaver je najveći promašaj u kastingu. Iskreno ne vidim kome je palo na pamet da balavom drvoseči da da peva. Jer iako peva tačno, nema nikakve emocije. Kao neki Đorđe David je. Takođe, ne može da radi više stvari istovremeno. Ako treba da peva i glumi nešto od ta dva zakaže. Uvek. Još ako treba da se recimo mačuje, sve ode dođavola. Najžalije je to što su mu dali da peva originalnu pesmu, napisanu specijalno za film koja je odlična. Bila bi remek-delo da je ne peva raspali drvoseča koji muziku ne ume.
En Hatavej kao Fantin je relativno pristojna iako ne baš najbolji izbor. Činjenica da ju je preporučio Hju Džekmen ne umanjuje njene pevačke sposobnosti ali ima sličan problem kao i Krou. Ako treba da peva i glumi jedno zakaže. Tačnije, pevanje zakaže.
Amanda Sejfrid je sasvim ok kao Kozet, iako sam ja mislio da će da ozrači, i sasvim se fino uklopila.
Edi Redmejn kao Marius je pregenijalan i za mene najveće iznenađenje. Ortak ga je razvalio kako glumi/peva. Iako sam ga gledao u „My Week With Marilyn“, gde je bio veoma simpatičan, nisam znao da ume da peva.
Saša Baron Koen i Helena Bonam karter su sigurica izbor za krčmara i njegovu ženu. Mada Saša na žalost ne može da pobegne od Borata i Ali Džija. Helena je pristojna ali ništa spektakularno. Izgleda da je Barton isisao život iz nje.
Samanta Barks kao Eponina (krčmareva ćerka) briljira kako peva i glumi istovremeno. Ona je jedna od retkih iz nove West End postave mjuzikla a koji se pojavljauju u filmu. Definitivno treba obratiti pažnju na ovu relativno mladu gospođicu u buduće.
I posebnu pohvalu i pomen zaslužuje Kolm Vilkinson kao sveštenik. Ne jer peva za medalju, već jer je on originalni Žan Valžan i jedini član originalne postave koji je preživeo sve inkarnacije ovog odista spektakularnog mjuzikla.
Na kraju, pohitajte u bioskop na „Les Misérables“ (jer mi je i dalje milije od distributerskog naslova „Jadnici“), nećete se prevariti. Osim ako ne očekujete tri sata eksplozija ili robote koji ruše Njujork. Onda ipak pogledajte „The Last Stand“ novi film Arnolda Švarcenegera. Jer kao što svi znamo Švarci ne peva. Ikad. Jedva i da govori.
