Dragojević: Novac autorima nagrađenih i gledanih filmova
Reditelj Srđan Dragojević smatra da bi dodela novca za snimanje umetničkih i komercijalnih filmova trebalo da zavisi od uspeha na festivalima „A“ kategorije i od gledanosti u bioskopima. U autorskom članku objavljenom u današnjoj „Politici“ povodom najava ukidanja mogućih izvora finansiranja kinematografije, Dragojević navodi da se u njemu tim povodom mešaju protivrečna osećanja.
-Na jednoj strani je osećanje besa što se srpska kinematografija poptuno nekritički gura u vode tržišta koje je kod naš često ‘fluidna’ pa i nepostojeća kategorija, s nerešenim problemom piraterije i mrežom bioskopa koja iz godine u godinu sve više propada. Na drugoj strani je osećanje da smo ka ovoj ‘tački nula’ godinama nezaustavljivo hrlili i da smo za nju sami krivi – smatra on.
Prema njegovim rečima, „ovde preovlađuje apsolutna nesklonost samokritici i potpuno nerealan kompleks više vrednosti“.
Analizirajući srpski film u poslednjih 10 godina, Dragojević navodi da je gledanost po filmu u većini slučajeva između 800 i 3.000 gledalaca, a prisustvo na festivalima „A“ kategorije više izuzetak nego pravilo.
Za to je, smatra on, isključivo zaslužan Filmski centar Srbije (FCS) jer su izabrane selektorske komisije „sastavljanje od mediokriteta i amatera koji su novac za snimanje dodeljivali jedni drugima“.
-Više puta sam FCS-u predlagao da se sa tom praksom prestane. Da se izabere jedan čovek koji će, na primer, s mandatom od dve godine birati projekte i koji će svojim autoritetom garantovati da su to najbolji scenariji koji u srpskom filmu postoje – od ljudi kao što su Dušan Makavejev, Srđan Karanović, Goran Mihić ili Goran Marković – rekao je Dragojević.
On dalje predlaže da se napravi strategija u kojoj „jasno stoji da su srpskoj kinematografiji neophodni i umetnički ali i komunikativni filmovi koji neće imati 2.000 već 200.000 gledalaca, ma šta o njima mislila šačica snobova“.
Potrebno je, prema mišljenju Dragojevića, napraviti i jasan kriterijum nagrađivanja uspeha prethodnih filmova autora.
-Filmski stvaraoci su veoma različiti i prave različite filmove ali da li su nam zaista neophodni oni koji nemaju ni gledaoce ni festivalske uspehe? Takvi su u srpskoj kinematografiji prethodne decenije, nažalost, činili većinu – smatra Dragojević.
-Zar ne bi bilo logično da Maja Miloš, Srdan Golubović ili Oleg Novković za svoje sledeće filmove zbog uspeha u Roterdamu, Sandensu, Berlinu i Lokarnu budu ‘kreditirani’ jer njihov uspeh daje određene garancije? – piše Dragojević.
-Zar ne bi bilo logično da Zdravko Šotra, Dragan Bjelogrlić i Raša Andrić takođe dobiju ‘kredit; zbog uspeha da privuku veliki broj gledalaca i omoguće srpskim bioskopima da prežive? – dodaje on.
Dragojević smatra da bi ukrštanjem ova dva kriterijuma bilo moguće selektovati i razdvojiti uspešne od neuspešnih.
On navodi i da se ne smeju zaboraviti debitanti koji čine „svežu krv“ srpske kinematografije.
-Svake godine bi se morala birati najmanje dva debitantska projekta, kojima bi trebalo dodeliti ozbiljne mentore iz ‘baze’ afirmisanih scenarista i reditelja – smatra reditelj filmova „Parada“ i „Lepa sela lepo gore“ i tekst završava pitanjem „ima li šanse da filmski umetnici podrže“ iznesene predloge.
-Na jednoj strani je osećanje besa što se srpska kinematografija poptuno nekritički gura u vode tržišta koje je kod naš često ‘fluidna’ pa i nepostojeća kategorija, s nerešenim problemom piraterije i mrežom bioskopa koja iz godine u godinu sve više propada. Na drugoj strani je osećanje da smo ka ovoj ‘tački nula’ godinama nezaustavljivo hrlili i da smo za nju sami krivi – smatra on.
Prema njegovim rečima, „ovde preovlađuje apsolutna nesklonost samokritici i potpuno nerealan kompleks više vrednosti“.
Analizirajući srpski film u poslednjih 10 godina, Dragojević navodi da je gledanost po filmu u većini slučajeva između 800 i 3.000 gledalaca, a prisustvo na festivalima „A“ kategorije više izuzetak nego pravilo.
Za to je, smatra on, isključivo zaslužan Filmski centar Srbije (FCS) jer su izabrane selektorske komisije „sastavljanje od mediokriteta i amatera koji su novac za snimanje dodeljivali jedni drugima“.
-Više puta sam FCS-u predlagao da se sa tom praksom prestane. Da se izabere jedan čovek koji će, na primer, s mandatom od dve godine birati projekte i koji će svojim autoritetom garantovati da su to najbolji scenariji koji u srpskom filmu postoje – od ljudi kao što su Dušan Makavejev, Srđan Karanović, Goran Mihić ili Goran Marković – rekao je Dragojević.
On dalje predlaže da se napravi strategija u kojoj „jasno stoji da su srpskoj kinematografiji neophodni i umetnički ali i komunikativni filmovi koji neće imati 2.000 već 200.000 gledalaca, ma šta o njima mislila šačica snobova“.
Potrebno je, prema mišljenju Dragojevića, napraviti i jasan kriterijum nagrađivanja uspeha prethodnih filmova autora.
-Filmski stvaraoci su veoma različiti i prave različite filmove ali da li su nam zaista neophodni oni koji nemaju ni gledaoce ni festivalske uspehe? Takvi su u srpskoj kinematografiji prethodne decenije, nažalost, činili većinu – smatra Dragojević.
-Zar ne bi bilo logično da Maja Miloš, Srdan Golubović ili Oleg Novković za svoje sledeće filmove zbog uspeha u Roterdamu, Sandensu, Berlinu i Lokarnu budu ‘kreditirani’ jer njihov uspeh daje određene garancije? – piše Dragojević.
-Zar ne bi bilo logično da Zdravko Šotra, Dragan Bjelogrlić i Raša Andrić takođe dobiju ‘kredit; zbog uspeha da privuku veliki broj gledalaca i omoguće srpskim bioskopima da prežive? – dodaje on.
Dragojević smatra da bi ukrštanjem ova dva kriterijuma bilo moguće selektovati i razdvojiti uspešne od neuspešnih.
On navodi i da se ne smeju zaboraviti debitanti koji čine „svežu krv“ srpske kinematografije.
-Svake godine bi se morala birati najmanje dva debitantska projekta, kojima bi trebalo dodeliti ozbiljne mentore iz ‘baze’ afirmisanih scenarista i reditelja – smatra reditelj filmova „Parada“ i „Lepa sela lepo gore“ i tekst završava pitanjem „ima li šanse da filmski umetnici podrže“ iznesene predloge.
