Novi roman Trejsi Ševalije od 22. marta u prodaji
Izdavačka kuća „Laguna“, koja je srpsku publiku upoznala sa bestseler autorkom Trejsi Ševalije pre svega zahvaljujući romanu „Devojka sa bisernom minđušom“, krajem meseca domaćim čitaocima ponudiće njen novi roman – „Poslednji begunac“.
Romanom „Poslednji begunac“, koji će se u prodaji pojaviti 22. marta, autorka zalazi u američku prošlost i prepliće priče o kvekerskim doseljenicima i odbeglim robovima.
Smešten u guste šume i suncem okupana kukuruzna polja Ohaja, ovaj živopisni roman pripoveda o zlim ljudima i neustrašivim ženama, o iznenađujuaim brakovima i čudnovatim prijateljstvima, i o izuzetnoj moći prkosa.
U nedavnom intervjuu britanskom „Telegrafu“, Ševalije – koja je rođena u SAD ali živi u Britaniji – kaže da je inspiraciju za šešir koji nosi glavna junakinja romana dobila od svoje stare, napukle šoljice za kafu koju smeju da koriste samo ona i njena sestra – „siva spolja, žuta iznutra“.
„Siva je boja dužnosti i stamenosti dok je žuta za korak unapred i rađenje prave stvari“, objašnjava Ševalije glavne karakteristike heroine svog sedmog romana.
I dok su britanski kritičari sa oduševljenjem prihvatili priču o mladoj kvekerki koja pomaže odbeglim robovima u zajednici farmera naviknutih da ćute i trpe i ignorišu begunce koji se kriju u šumama, američki čitaoci nisu lako prihvatili roman.
Ševalije (1962) smatra da je to zbog toga što su pogrešno protumačili da su prvi utisci heroine zapravo njeni lični stavovi a ne stavovi žene iz vremena Dikensa.
Ideja za priču potekla je pošto je Ševalije kao student posetila Oberlin u Ohaju gde je nobelovka Toni Morison otkrivala spomenik ropstvu.
„Znala sam da je Oberlin bio važno mesto Podzemne železnice (mreže ljudi koji su pomagali robovima da se dokopaju slobode u Kanadi). Ali sam mislila da je uloga Oberlina možda ipak malo previše iskorišćena u istoriji jer nije toliko robova pobeglo koliko bi ljudi voleli da misle. Mislim da je reč od 30.000 od miliona koji su pokušali“.
„Mnogi u SAD vole da ukažu na to da su neki belci uradili pravu stvar. Oni pokušavaju da pronađu nešto pozitivno u očajničko negativnoj situaciji. Mnogi su me kontaktirali kada su čuli da pišem knjigu sa pričama kako su njihovi preci krili begunce u svojim kućama. Ali da je zaista bilo tako, ne bi ni bilo robova“, dodaje ona.
Na istom putovanju je sa svojom maćehom prisustvovala i jednom kvekerskom skupu gde je shvatila da su kvekeri bili zaslužni za mnoga uspešna bekstva robova.
Ševalije je odrasla u kvekerskim letnjim kampovima ali, za razliku od maćehe i sestre, nikada nije prihvatila njihovu veru. „Delimično jer mi je suprug Jevrejin i već smo o tome razgovarali. Ali i dalje povremeno odem na sastanke – uživam u samoći. Moj cilj je bio da pišem o tihom liku, da pišem o tišini. Toliko je malo tišine u svetu i želela sam da ukažem na to“.
Ševalije je svoje istraživanje za roman počela potaknuta komentarom da nisu svi kvekeri bili tako dobri i da su mnogi imali robove i ignorisali Podzemnu železnicu jer su želeli da imaju upravo ono čemu se Ševalije divi – miran život.
U svom istraživanju pronašla je još jedan način da uživa u samoći – pravljenje jorgana. Metodična preciznost i umetničke vrednosti radova glavne junakinje centralni su deo lika. Da bi pisala o tome, Ševalije je naučila i proučila mnogo o načinu pravljenja američkih jorgana.
„Afroamerikanke iz Alabame koristile su parčiće tkanine sa starih pantalona i ćebadi i uklapale su ih u fantastične prekrivače koji su toliko organski. Meni je ceo taj proces potpuno nalik džezu“, kaže Ševalije.
Njeno putovanje kroz svet pravljenja jorgana slično je putovanju njene heroine koja počinje sa „vrlo određenim osećajem za pravdu i potom se nađe u svetu gde su izbori smeliji i teži“.
