Literarni biser: „Poslednja Geteova ljubav“ Martina Valzera
„Laguna“ je još jednom iznenadila književnu javnost Srbije pošto je upravo štampala izvanredan prevod pravog malog literarnog bisera, kraći roman (255 strana) nemačkog živog klasika Martina Valzera (1927) „Poslednja Geteova ljubav“.
To nije direktni prevod originala objavljenog 2008. godine koji bi glasio „Čovek koji voli“ jer bi ga to odmah svrstalo među „ljubiće“ a „Posleđa Geteova ljubav“ odmah obaveštava potencijalnog čitaoca da je glavni lik besmrtni Johan Volfgang fon Gete(1749-1832) čije ime je poznato najširoj publici.
Gete ne samo da je bio pisac kapitalnih dela za svetsku književnost kao što je „Faust“ u dva dela, pa „Jadi mladog Vertera“, kojim je udaren temelj pokretu romantizma, i bezbrojnih drama od „Egmonta“ do „Ifigenije na Tauridu“ već se bavio prirodnim naukama, hemijom, mineralogijom, fizikom, geologijom a pisao je i filozofske rasprave.
Međutm, čak ni na studijama germanistike se ne ide u detalje o njegovom privatnom zivotu, osim da se zna da je bio oženjen veoma kratko i iz tog braka imao jednog sina ali da se docnije više nije ženio i bio je veoma omiljen među ženama.
Veliki savremeni nemački pisac, Valzer, koji je 1989. dobio izuzetno važnu medalju za mir koju dodeljuje najveći sajam knjiga na svetu, onaj u Frankfurtu, i koji se uvršten među najvažnije ličnosti Nemačke 20. veka, odmah posle pape Benedikta, a pre Gintera Grasa, napisao je ovaj roman za svoj 81. rođendan.
Za svoja razmišljanja razmišljanja o starosti, o neuzvraćenoj ljubavi, o vezama koje razdvaja velika razlika u godinama odabrao je priču o epizodi iz Geteovog života kada je tokom 1823. bio strastveno zaljubljen u Ulriku fon Levecov.
On je toga leta imao 74 godine a Ulrika 19 i njihovo „druženje“ na raznim društevnim skupovima tokom letnje sezone u čuvenim evropskim banjama Marienbadu, a zatim Karlsbadu postalo je predmet ogovaranja. Između njih dvoje je došlo samo do razmene nevinih poljubaca iako je Gete preziveo celu buru koja prati velike ljubavi.
Valzer, koji nije imao originalnih Geteovih beležaka o njegovoj poslednjoj ljubavi osim veličanstvene „Marienbadske elegije“ nastale u toku tih šest meseci, preuzeo je na sebe da „pozajmi“ svoj glas Geteu u njegovim monolozima i imaginarnim pismima koje je upućivao Ulriki.
Centralni momenat romana je vezan za Geteovu borbu da se „izleči“ beznadežnih emocija i kako to na kraju postiže i po koju cenu saznaje se tek na samome kraju.
