Partizan prošetao Skopljem
Kad pada kiša – igra se mau mau. Kad greje sunce – šeta se po gradu. Ništa drugačije nije ni u Skoplju.
Jaka kiša dočekala je juče crno-bele u makedonskoj prestonici, ali i smeštaj na obodu grada, tačnije na jednom od 7 skopskih uzvišenja – planini Vodno. Nikakav problem. Tu je zamenik kapitena Vanja Ilić da organizuje saigrače u jednoj sobi iz koje se, sve do povečerja, čuje:“Kupi tri karte, obrni smer, poslednja karta, mau mau“.
Posle večernjeg treninga i odmora, jutro je nagovestilo znatno povoljnije vremenske uslove. Igrači Partizana iskoristili su to kako bi prošetali do centra grada, videli grandiozni spomenik Aleksandra Makedonskog, ali i druge mnogobrojne skopske spomenike, vozili se dabldekerom i učestvovali u vežbi spasavanja ispod Kamenog mosta.
Iako tačno ispred hotela staje gradski autobus koji ide do centra grada, crno-beli biraju da se niz planinu spuste peške.
„Peške, peške, da prostruji krv malo“, odgovara Ilić na negodovanje pojedinih saigrača. Ne odustaje čak ni kad nam vozač autobusa, naravno – navijač Partizana, ponudi da nas vozi gde god želimo.
Nakon 40 minuta hoda, stižemo do centralnog gradskog trga i čuvenog Ratnika na konju visokog 10 metara. Iako je zvaničan naziv Ratnik na konju, na njemu svi prepoznaju lik Aleksandra Makedonskog. Spomenik jeste bio glavni cilj, ali lepo vreme i još bolje raspoloženje tera nas da nastavimo dalje i još malo istražimo Skoplje.
Znatiželja nas dovodi do Kamenog mosta ispod kog spasioci uvežbavaju spasavanje davljenika. Ilića i Matičića posebno intrigira vežba spasioca, pa ostaju da pripomognu, ukoliko zatreba.
Minića, Sretenovića i Đuričića, ipak, više zanima da vide i stari deo grada, čuvenu Čaršiju koja se nalazi ispod tvrđave Kale. Ovde su nekada svoje proizvode nudile abadžije, samardžije, katrandžije, kujundžije-zlatari, proizvođači alkoholnih pića, časovničari i bonbondžije. Danas skoro ništa od tih starih zanata nije ostalo, ali je Čaršija sačuvala stari orijentalni šmek.
Poznate melodije juga, miris raznih gurmanskih mezetluka i čuvenih makedonskih vina, prate nas duž cele Čaršije.
Ali, vreme odigravanja utakmice se bliži, kao i naš povratak u hotel. Iako nismo videli sve što Skoplje ima da ponudi, uhvatili smo razbarušeni šarm makedonske prestonice, sreli neke zanimljive ljude, i od jedne slučajne prolaznice, koja nas je slikala, dobili odličan savet:“Smejte se“, rekla je, „samo se smejte i možete sve uraditi“. Poslušaćemo savet i nadamo se da će nam pomoći u večerašnjem duelu.
Tim Partizana, koji prosečno ima 21 godinu, staće na crtu u dvorani Vardara znatno iskusnijim igračima. Ali, kod njih nikada nećete primetiti nedostatak dobrog raspoloženja ili nedostatak timskog duha. Čak i po povratku u hotel, kada su dobili sat vremena za odmor, okupljaju se svi na terasi kako bi odmerili snage u igri Mau mau. Dok ovo pišem, vodi Tigar, iza njega je Puma, ali se ni Kapiten ne da.
Kada za tri sata obuku dres, učinak pojedinca se briše, gleda se samo onaj ekipni.
