Bili smo u Sava Centru na beogradskoj premijeri rediteljskog debija Đorđa Balaševića, filma pod imenom Kao Rani Mraz. Premijera nije bila ni malo glamurozna, odmah se videlo da su ljudi došli zbog gospodina Balaševića. Mislim da niko ko je prošao kroz vrata velike sale Sava Centra nije očekivao… pa… ovo! Ipak, nemojte odmah pomisliti na najgore! Mislio sam u najpozitivnijem smislu. A sad ću da vam objasnim zašto.
Kao Rani Mraz je film koji traje dva sata i četrdeset minuta. Takvu minutažu sebi dozvoljavaju samo holivudski reditelji koji su ubeženi da mogu da održe pažnju gledaoca svojim spektaklom u svemiru i slično. Đorđe Balašević nije holivudski reditelj i ovaj film nije spektakl. Ovo je balada o Vasi Ladačkom (Daniel Kovačević / Rade Šerbedžija) i njegovim prijateljima. Balada je sama po sebi usporena, a uostalom i cela Vojvodina je, što opravdava dužinu kinematografskog dela. Smeštena u vreme pre i posle prvog svetskog rata, te ne prestaje da drži pažnju od početka do kraja. Istina, film ima 45 minuta viška koji su mogli lako da se odbace (bez preteranog spojla, to su scene rata i pojedini kadrovi razgovora na čardobusu). Verujem da je Đorđe imao tzv. „sindrom reditelja“ jer mu je materijal preterano drag i nije želeo da se odrekne ni jednog kadra. Uostalom Balaševiću je važnija priča od bilo čega. A eto ga i drugi problem. Svuda gde postoje slike bez dijaloga, reditelj je umetnuo naratorski off. Ima ga zaista više nego što je potrebno. Priča je super, dijalog je zabavan i prirodan, samo se u filmu previše priča.
Kada bi se rešila ova dva problema, film bi bio remek-delo. Znatno filmičniji od mnogo fimova domaćih reditelja, ovaj film je zadao domaći zadatak direktorima fotografije dugogodišnjim i svetski priznatim rediteljima iz Srbije. Prizori vojvođanske ravnice su nikada lepši. Filmu pomaže i zaista lepa scenografija. Muzika je divna (što se mene tiče dokle god Balašević ne peva ja sam zadovoljan, naravno moja sreća se okrenula tokom odjavne špice). Glumci daju svoj maksimum i nova lica domaćeg filma poput Daniela Kovačevića dolaze do izražaja. Čak i Jovana Balašević pokazuje da nije loša koliko svi misle da jeste. Mada nije zgoreg reći joj da ne treba da steže bradu i neintencionalno pravi grimasu u krupnom planu. Nikola Đuričko i Vojin Ćetković glume (kao i skoro uvek) sebe, a Mustafa Nadarević briljira u ulozi prodavca lokalne bakalnice. Vredi pomenuti da je Balaševićeva žena Olivera bila izvršni producent, asistent režije, glumica i kostimograf. I sve je uradila kako treba.
Sve u svemu, nakon odgledanog filma, nisam se osećao kao da želim pare ili potrošeno vreme nazad, što je ovih godina samo po sebi zadovoljavajuće. Od srca preporučujem ovaj film koji, uprkos manama, uspeva da vas prenese u neko drugo doba među drugačije raspoložene i pomalo naivne ljude. Jedva čekam DVD izdanje pa da premontiram film i napravim svoju sopstvenu verziju koja će gospodinu Balaševiću ići još više u prilog. Iako je verovatno nikada neće videti.
