Basarina „Gnusoba“ dijagnoza srpskog društva
U razmaku od tri godine Svetislav Basara je kod „Lagune“ objavio tri romana „Majn Kampf“ (2011) „Dugovečnost“ ( 2012) i krajem 2013. „Gnusioba“ i tako sklopio triptih satira srpskog društva, a večeras je održao prvu zvaničnu beogradsku promociju najnovijeg dela u Delfi kafeu u SKC- u.
O knjizi ali i o celom triptihu govorili su, pored autora, urednik njegovih izdanja kod „Lagune“ Dejan MIhailović i knji?evni teoretičar dr Novica Milić.
Izdavač je donekle „zakasnio“ sa promocijom jer je „Gnusoba“ već dobila svoje četvrto izdanje za samo nekoliko meseci potvrđujući da je Basara ušao u kategoriju pisaca kojima je dovoljno da im se novi naslov pojavi u izlozima knjižara pa da armija njegovih čitalaca pohrli da vidi šta njihov omiljeni pisac i kolumnista ima da im
kaže.
Da ih nije razočarao potvrđuju tiraži ovih društvenih satira koji su, nesporno, veoma duhovite i nagone čitoace na gromki smeh ,ali su i veoma gorke. To im ne smeta da premašuju tiraže njegovih ranijih naslova koji su mu tokom portkelih tridesetak godina doneli slavu, brojne književne nagrade pa i NIN-ovu.
MIhailović je autor tog najpodesnijeg termina “ triptih“ jer se ne radi o klasačnoj trilogiji, pošto tri navedena romana povezuje samo to da im je svima jedini junak „preterivanje“, to jest hiperbola, koju koristi kao osnovno literarno oruđe da bi što vernije dočarao sliku naše stvarnosti. To je, prema rečima urednika i razlog što su se opredelilki da za podnaslov odaberu termin „karikatura“ jer autor je na način koji je karikiranje dočarao srpski karakter.
Autor koristi veoma „žestok“ jezik kojim se odvija dijalog između dvojice prijatelja, Mandarića i Masleše, dok se obračcunavaju sa srpskim mentalitetom i primitivizmom.
Njihovo shvatanje ?demokratske Srbije? u osnovi se ne razlikuje, ali razlikuju se njihove reakcije na novu epohu, navodno oslobođenu jednoumlja: jedan protagonista, rastrzan između euforije i depresije, dobija napade bipolarnog poremećaja, dok se drugi trudi da ga smiri i uveri da je to sudbina koju ne možemo izbeći.
Opisujući osnovnu liniju fabule Mihailović je kazao da je u pozadini njihovog dijaloga, lik Zorana Đinđića , lidera koji se, po mišljenju obojice protagonista, upustio u zaludan naum da svoje sunarodnike civilizuje i dovede u kakav-takav red.
Prema njegovom zaključku, „kolektivna vrednosna dezorijentisanost, opšte moralno izopačenje i politička psihopatologija predmet su bespoštedno satirične i možda najsurovije Basarine karakterologije nacije“.
Dr Milić se odmah ogradio da on ne shvata promociju kao olbavezu da svi u glas hvale delo nastojeći da pri tome kažu uvek nešto mudro već da kaže šta misli o delu a u njegovom slučaju on ga ne smatra romanom.
“ Možda je Basara nekada i pisao romane („Fama o biciklistima“, „Mongolski bedeker“) ali ovo je vreme kada se briše razlika između fikcije i stvarnosti, sve vrednosti su poremećene, izvrnute, ništa više nije isto i zato Basara ne piše romane već dijagnostičke spise“ zaključio je Milić.
On je prema mišljenju MIlića “ razgovorna proza na tragu Bernharda“ ali ne tako tvrda već sa puno humora koji kamuflira dubinu opservacija. Basarina dijagnoza za Srbiju njene žitelje i vlast je “ bipolarni poremećaj“ jedno ozbiljno psihičko oboljenje jer kod obolelih se smenjuju faze euforije sa depresijom i stalno se vrte između između stanja radosti čak euforije ( strane investicije), a zatim se sunovraćuju u sve sumorniju stvarnost. Ono što zabrinjava Milića su zvanični podaci da samo jedna petina obolelih od bipolarnog poremećaja ima tačnu dijagnozu dok ostali nisu svesni da su bolesni.
„Srbija u „Gnusobi“ dobija jasnu dijagnozu da boluje od bipolarnog poremećaja, a da je i Đinđić jedna od žzrtava “ zaključio je MIlihc.
Basara je kazao da je osetio duboku potrebu da raščisti zbrku u sopstvenoj glavi i da onoga koga mrzi ispljuje do mile volje i da nema namedru da to prećutkuje.
