Zašto su vampiri, pali anđeli i druga natprirodna bića toliko popularna kod mladih?Vampiri, pali anđeli i druga natprirodna bića koja su poslednjih godina iskakala iz većine knjiga i filmova za „mlade odrasle“ (young adults) već su ustuknuli pred Ketnis Everdin i „Igrama gladi“ a ove godine će definitivno morati da polože oružje pošto u bioskope, pravo sa listi bestselera, stižu adaptacije distopijskih romana „Divergentni“ i „The Maze runner“ (Bekstvo iz lavirinta).
Romani o mladima (ili za mlade) smešteni u postapokaliptične ili distopijske svetove nisu novina ali su posle trilogije Suzan Kolins „Igre gladi“, koju je u Srbiji objavio „Vulkan“ i izuzetno popularne filmske adaptacije sa oskarovkom Dženifer Lorens u glavnoj ulozi bukvalno eksplodirali kako u književnosti tako i na filmu i čitaocima i gledaocima ponudili manje ili više uspešne priče o mladim junakinjama, najčešće, koje traže svoje mesto pod suncem u surovom svetu koji je neka kataklizma vratila u srednji vek ili praistoriju.
Šta je to što distopiju, zastrašujuća društva koja su antiteza utopiji, čini toliko prijemčivom mladima? Da li je razlog tome što distopija postavlja velika pitanja – šta je to sloboda, ljubav, čovek? Ili možda što su mladi preko televizije, filmova, igrica od malih nogu izloženi kulturi nasilja i bez problema mogu da čitaju/gledaju grozomorne scene ubijanja, kasapljenja?
Ili je, pak, razlog tolikoj popularnosti taj što tinejdžeri danas žive u svetu gde ih konstantno nadgledaju i gde je potreba da pobegnu od kontrole roditelja, nastavnika, vršnjaka velika, a da bi preživeli osećaju da moraju da prate pravila i izbegavaju „štrčanje“?
Za Jasminu Marković Karović, izvršnu direktorku nove izdavačke kuće „Urban Reads“ koja je objavila prva dva dela izuzetno popularne trilogije „Divergentni“ Veronike Rot (treći se očekuje ovih dana) i koja će ove godine objaviti i delo „The Maze runner“, osnovna premisa distopijske literature za mlade je veličanje čina bunta – a to je nešto s čime se mladi lako poistovećuju.
-Glavni likovi su mahom tinejdžeri koji su dovoljno hrabri i odlučni da krenu u borbu protiv mračne budućnosti koja im je nametnuta. Iako neki smatraju da je njihova popularnost zasnovana na eskapizmu, ja mislim da se oni zapravo samo bave temama koje su mladima u formativnim godinama bliske – pronalaženju unutrašnje snage za život o kakvom sanjaju, neprekidnom preispitivanju i ultimativnom činu ustanka protiv autoriteta – rekla je ona.
Borislav Pantić, vlasnik i urednik „Čarobne knjige“, izdavača žanrovske literature koja je mladima u Srbiji donela „Grad Embr“, „Enderovu igru“, knjige Isaka Asimova, Ričarda Metisona, serijal „Instrumenti smrti“… navodi da surovi, pesimistički sadržaji nisu specijalnost omladinske književnosti već da prevladavaju i u zabavnim i umetničkim sadržajima namenjenim odraslima.
Dovoljno je pogledati najistaknutije TV serije i knjige po kojima su rađene: Igra prestola, Okružen mrtvima, Dekster i sl., i uveriti se da se ukus publike promenio u poslednjih dve decenije. Ova promena se samo preslikava na ukus mlađe populacije. Uzrok tome verovatno treba tražiti u karakteristikama doba u kome živimo, kaže on.
Romani o mladima (ili za mlade) smešteni u postapokaliptične ili distopijske svetove nisu novina ali su posle trilogije Suzan Kolins „Igre gladi“, koju je u Srbiji objavio „Vulkan“ i izuzetno popularne filmske adaptacije sa oskarovkom Dženifer Lorens u glavnoj ulozi bukvalno eksplodirali kako u književnosti tako i na filmu i čitaocima i gledaocima ponudili manje ili više uspešne priče o mladim junakinjama, najčešće, koje traže svoje mesto pod suncem u surovom svetu koji je neka kataklizma vratila u srednji vek ili praistoriju.
Šta je to što distopiju, zastrašujuća društva koja su antiteza utopiji, čini toliko prijemčivom mladima? Da li je razlog tome što distopija postavlja velika pitanja – šta je to sloboda, ljubav, čovek? Ili možda što su mladi preko televizije, filmova, igrica od malih nogu izloženi kulturi nasilja i bez problema mogu da čitaju/gledaju grozomorne scene ubijanja, kasapljenja?
Ili je, pak, razlog tolikoj popularnosti taj što tinejdžeri danas žive u svetu gde ih konstantno nadgledaju i gde je potreba da pobegnu od kontrole roditelja, nastavnika, vršnjaka velika, a da bi preživeli osećaju da moraju da prate pravila i izbegavaju „štrčanje“?
Za Jasminu Marković Karović, izvršnu direktorku nove izdavačke kuće „Urban Reads“ koja je objavila prva dva dela izuzetno popularne trilogije „Divergentni“ Veronike Rot (treći se očekuje ovih dana) i koja će ove godine objaviti i delo „The Maze runner“, osnovna premisa distopijske literature za mlade je veličanje čina bunta – a to je nešto s čime se mladi lako poistovećuju.
-Glavni likovi su mahom tinejdžeri koji su dovoljno hrabri i odlučni da krenu u borbu protiv mračne budućnosti koja im je nametnuta. Iako neki smatraju da je njihova popularnost zasnovana na eskapizmu, ja mislim da se oni zapravo samo bave temama koje su mladima u formativnim godinama bliske – pronalaženju unutrašnje snage za život o kakvom sanjaju, neprekidnom preispitivanju i ultimativnom činu ustanka protiv autoriteta – rekla je ona.
Borislav Pantić, vlasnik i urednik „Čarobne knjige“, izdavača žanrovske literature koja je mladima u Srbiji donela „Grad Embr“, „Enderovu igru“, knjige Isaka Asimova, Ričarda Metisona, serijal „Instrumenti smrti“… navodi da surovi, pesimistički sadržaji nisu specijalnost omladinske književnosti već da prevladavaju i u zabavnim i umetničkim sadržajima namenjenim odraslima.
Dovoljno je pogledati najistaknutije TV serije i knjige po kojima su rađene: Igra prestola, Okružen mrtvima, Dekster i sl., i uveriti se da se ukus publike promenio u poslednjih dve decenije. Ova promena se samo preslikava na ukus mlađe populacije. Uzrok tome verovatno treba tražiti u karakteristikama doba u kome živimo, kaže on.
-Živimo u vremenu bez ijedne čvrste ideologije. Izgleda kao da su sve velike ideje 20. veka potrošene i prevaziđene, a nije se pojavilo ništa što bi ih zamenilo. Neoliberalni svetonazor, dominantna ideologija savremenog sveta, nema kapacitet da bude okvir za duhovne potrebe većine, a aktuelna finansijska kriza, koja potresa zapadni svet već više od pola decenije, samo pojačava osećaj ljudi da su prepušteni sami sebi, i da ih u budućnosti ne očekuje ništa dobro – zaključuje Pantić.
Za Gorana Skrobonju, pisca, prevodioca, izdavača, distopija je veoma privlačna, kako za pisce, tako i za čitaoce. Razlozi za to se mogu tražiti u različitim društvenim situacijama koje u fokus donose ovaj ili onaj civilizacijski problem – od tehnologije, preko ekologije, religije ili ugroženosti opstanka ljudske rase usled prirodnih i veštački izazvanih uzroka, pa do ogoljenog političkog totalitarizma.
Haksli je napisao „Vrli novi svet“ zamislivši budućnost čovečanstva kojom vladaju eugenički principi o odstranjivanju inferiornih „primeraka“ iz genetskog izvorišta, principi inače izuzetno popularni i uticajni u dvadesetim i tridesetim godinama prošlog veka (te su kao takvi bili osnov za zvaničnu medicinsku doktrinu Trećeg rajha, koji se može slobodno može nazvati istinskim ovaploćenjem distopije).
O Orvelovom romanu „1984“ i Bredberijevom „Farenhajtu 451“ ne moramo ni da govorimo – i jedno i drugo delo, kao i njihove filmske inkarnacije, duboko su urezani u svest svakoga ko iole poznaje popularnu kulturu. Ali distopijski motivi nastavljaju da preovlađuju i u potonjim, komercijalno, a ponekad i umetnički, vrlo uspešnim književnim i filmskim ostvarenjima, rekao je Skrobonja Tanjugu.
„Čini se da je najprijemčivija za savremenog čitaoca ili gledaoca ona distopija smeštena u postapokaliptično vreme i okruženje. Šta god bio uzrok smaka sveta kakav poznajemo – virus, vampiri, zombiji, kometa, udar asteroida koja nas vraća u srednji vek ili još dalje u prošlost – ono najprivlačnije u takvim distopijama jeste nestanak postojećeg društvenog uređenja, institucija, zakonskih i moralnih normi – postojeća pravila više ne važe. Primarna postaje borba za lični opstanak, po svaku cenu, te tako imamo ‘Smrt trava’, ‘Pobesnelog Maksa’ ili serijal ‘Okružen mrtvima'“, dodao je on.
Prosečan građanin zapadne civilizacije, čak i u onim najbogatijim zemljama (ponekad upravo u njima – pogledajmo samo stope samoubistava u Skandinaviji) duboko je nezadovoljan. Bez obzira na relativnu materijalnu sigurnost, svestan je svoje beznačajne uloge u ogromnoj društvenoj i državnoj mašini, i koliko god da mu propaganda i mediji govore kako je divno i pravilno biti konzument/glasač/topovsko meso, on duboko u sebi zna da takve uloge ljudskom biću nisu imanentne.
Distopija mu, kaže Skrobonja, pruža mogućnost da se tog nezadovoljstva oslobodi, privremeno i na bezopasan način, kroz identifikaciju sa junacima knjiga, filmova ili interaktivnih igara u kojima u prvi plan dolaze individualne sposobnosti – ono što u stvarnosti retko, ili gotovo nikada, ne utiče na uspeh, položaj i ugled.
Uništavajući vampire u razrušenoj Americi, Čovek-omega, poslednje ljudsko biće u svetu vampira iz knjige Ričarda Metisona „Ja sam legenda“, bezuspešno pokušava da produži postojanje humanosti iako je svet, kako bi rekao Stiven King, „krenuo dalje“, a bića koja on uništava zapravo predstavljaju novu normalnost, dok je on sam aberacija, nakazni ostatak prošlosti.
Skrobonja podseća da su umetnici istančanog senzibiliteta dugo prepoznavali potencijale distopije. Džek Fini je 1950-ih napisao roman „Otimači tela“ po kom su potom u različitim decenijama snimljena čak tri filma, sva tri izvrsna na svoj način: i tu protagonista dolazi do neminovne spoznaje kako nema načina da izbegne sudbinu svih ostalih koje su zamenili „ljudi iz mahuna“. Iz istog perioda su i „Farenhajt 451“ i Metisonovo remek-delo.
Šezdesete su nam, podseća Skrobonja, donele Romera i njegove neodoljive zombije, a početkom sedamdesetih Kinksi su pevali: „Pokušavaju da stvore kompjuterizovano društvo/ali od mene nikad neće napraviti zombija“.
Kurt Vonegat kao da je čitav svoj opus posvetio distopiji – od svog prvog romana „Mehanički pijanino“, preko remek-dela „Svračje noge“ (ovaj je roman kod nas svojevremeno objavljen kao „Kolevka za macu“) pa do ekološki distopijskog „Galapagosa“…
-Primera je bezbroj. I naravno, kao i sve ostalo, distopije mogu biti uspešne ili manje uspešne, u zavisnosti od uverljivosti njihove osnovne postavke, pristupe, umetničkog postupka. One najuspešnije prestaju da budu eskapistička razbibriga ili kratkotrajni izvor uzbuđenja i zaborava, i ostaju uz nas neprekidno, kao upozorenje na to da što je moguće češće proveravamo nismo li se neosetno obreli u nekoj od njih. Upravo to te najuspešnije, ‘klasične’ distopije svrstava rame uz rame uz najveća dostignuća ostalih grana književnosti ili filma – zaključuje Skrobonja.
Za Gorana Skrobonju, pisca, prevodioca, izdavača, distopija je veoma privlačna, kako za pisce, tako i za čitaoce. Razlozi za to se mogu tražiti u različitim društvenim situacijama koje u fokus donose ovaj ili onaj civilizacijski problem – od tehnologije, preko ekologije, religije ili ugroženosti opstanka ljudske rase usled prirodnih i veštački izazvanih uzroka, pa do ogoljenog političkog totalitarizma.
Haksli je napisao „Vrli novi svet“ zamislivši budućnost čovečanstva kojom vladaju eugenički principi o odstranjivanju inferiornih „primeraka“ iz genetskog izvorišta, principi inače izuzetno popularni i uticajni u dvadesetim i tridesetim godinama prošlog veka (te su kao takvi bili osnov za zvaničnu medicinsku doktrinu Trećeg rajha, koji se može slobodno može nazvati istinskim ovaploćenjem distopije).
O Orvelovom romanu „1984“ i Bredberijevom „Farenhajtu 451“ ne moramo ni da govorimo – i jedno i drugo delo, kao i njihove filmske inkarnacije, duboko su urezani u svest svakoga ko iole poznaje popularnu kulturu. Ali distopijski motivi nastavljaju da preovlađuju i u potonjim, komercijalno, a ponekad i umetnički, vrlo uspešnim književnim i filmskim ostvarenjima, rekao je Skrobonja Tanjugu.
„Čini se da je najprijemčivija za savremenog čitaoca ili gledaoca ona distopija smeštena u postapokaliptično vreme i okruženje. Šta god bio uzrok smaka sveta kakav poznajemo – virus, vampiri, zombiji, kometa, udar asteroida koja nas vraća u srednji vek ili još dalje u prošlost – ono najprivlačnije u takvim distopijama jeste nestanak postojećeg društvenog uređenja, institucija, zakonskih i moralnih normi – postojeća pravila više ne važe. Primarna postaje borba za lični opstanak, po svaku cenu, te tako imamo ‘Smrt trava’, ‘Pobesnelog Maksa’ ili serijal ‘Okružen mrtvima'“, dodao je on.
Prosečan građanin zapadne civilizacije, čak i u onim najbogatijim zemljama (ponekad upravo u njima – pogledajmo samo stope samoubistava u Skandinaviji) duboko je nezadovoljan. Bez obzira na relativnu materijalnu sigurnost, svestan je svoje beznačajne uloge u ogromnoj društvenoj i državnoj mašini, i koliko god da mu propaganda i mediji govore kako je divno i pravilno biti konzument/glasač/topovsko meso, on duboko u sebi zna da takve uloge ljudskom biću nisu imanentne.
Distopija mu, kaže Skrobonja, pruža mogućnost da se tog nezadovoljstva oslobodi, privremeno i na bezopasan način, kroz identifikaciju sa junacima knjiga, filmova ili interaktivnih igara u kojima u prvi plan dolaze individualne sposobnosti – ono što u stvarnosti retko, ili gotovo nikada, ne utiče na uspeh, položaj i ugled.
Uništavajući vampire u razrušenoj Americi, Čovek-omega, poslednje ljudsko biće u svetu vampira iz knjige Ričarda Metisona „Ja sam legenda“, bezuspešno pokušava da produži postojanje humanosti iako je svet, kako bi rekao Stiven King, „krenuo dalje“, a bića koja on uništava zapravo predstavljaju novu normalnost, dok je on sam aberacija, nakazni ostatak prošlosti.
Skrobonja podseća da su umetnici istančanog senzibiliteta dugo prepoznavali potencijale distopije. Džek Fini je 1950-ih napisao roman „Otimači tela“ po kom su potom u različitim decenijama snimljena čak tri filma, sva tri izvrsna na svoj način: i tu protagonista dolazi do neminovne spoznaje kako nema načina da izbegne sudbinu svih ostalih koje su zamenili „ljudi iz mahuna“. Iz istog perioda su i „Farenhajt 451“ i Metisonovo remek-delo.
Šezdesete su nam, podseća Skrobonja, donele Romera i njegove neodoljive zombije, a početkom sedamdesetih Kinksi su pevali: „Pokušavaju da stvore kompjuterizovano društvo/ali od mene nikad neće napraviti zombija“.
Kurt Vonegat kao da je čitav svoj opus posvetio distopiji – od svog prvog romana „Mehanički pijanino“, preko remek-dela „Svračje noge“ (ovaj je roman kod nas svojevremeno objavljen kao „Kolevka za macu“) pa do ekološki distopijskog „Galapagosa“…
-Primera je bezbroj. I naravno, kao i sve ostalo, distopije mogu biti uspešne ili manje uspešne, u zavisnosti od uverljivosti njihove osnovne postavke, pristupe, umetničkog postupka. One najuspešnije prestaju da budu eskapistička razbibriga ili kratkotrajni izvor uzbuđenja i zaborava, i ostaju uz nas neprekidno, kao upozorenje na to da što je moguće češće proveravamo nismo li se neosetno obreli u nekoj od njih. Upravo to te najuspešnije, ‘klasične’ distopije svrstava rame uz rame uz najveća dostignuća ostalih grana književnosti ili filma – zaključuje Skrobonja.
