„Plavo je najtoplija boja“ na kraju glavnog pograma Festa
Pobednik festivala u Kanu, film „Plavo je najtoplija boja“ francuskog autora Abdelatifa Kešiša biće večeras (u 19 sati) prikazan kao poslednji u glavnom progamu 42. Festa u „Sava centru“.
U istoj dvorani sledi program „Fest parti“ (od 22 sata) uz film, odnosno snimak koncerta grupe „Duran Duran“ održanog marta 2011. u Majanskom teatru u Los Anđelesu, u režiji Dejvida Linča.
„Plavo je najtoplija boja“ važi za jedan od najkontroverznijih, ali i najboljih filmova 2013. godine. Miljenik kritičara Kešiš dočekan je stojećim ovacijama na premijeri u Kanu, a posle Zlatne palme dobio je niz drugih nagrada.
Zlatna palma je prvi put u istoriji dodeljena reditelju i dvema glavnim glumicama – Lei Sejduks i Adel Eksarčopulos. Žiri kojim je predsedavao Stiven Spilberg insistirao je da glumice zajedno sa rediteljem ponesu tu čast.
„Ovaj film je velika ljubavna priča koja je učinila da se svi osećamo privilegovano što smo u poziciji muve na zidu, što možemo da posmatramo kako se priča o snažnoj ljubavi i razornom rastanku razvija od početka. Reditelj nije ograničavao narativ i bili smo potpuno opčinjeni nastupima glavnih glumica, a posebno načinom na koji je reditelj posmatrao svoje likove i pustio ih da dišu“, obrazložio je Spilberg.
Kešiš je ideju za film koji bi pratio život jedne učiteljice konačno uobličio kada je naišao na grafičku novelu Žili Maro „Plavo je najtoplija boja“.
Međutim, njegov film nije adaptacija novele. On je samo nadogradio ljubavnu priču na svoju priču o odrastanju jedne devojke, zbog čega je originalni naziv filma „Adelin život: Poglavlje 1 i 2“.
U želji da što vernije prikaže realan, necenzurisan život, na snimanju nije angažovao frizere i šminkere. Iskoristio je i dosta nezvaničnog materijala, snimljenog dok glumci nisu znali da je kamera uključena.
Ciklus „Fokus: Rusija“ danas u „Sava centru“ nudi film „Metro“ Antona Megerdičeva (u 16,30). Ovaj blokbaster, koji je prvi veliki ruski film u žanru katastrofe, biće repriziran (u 20 sati) u Domu sindikata.
Sa budžetom od 13 miliona evra „Metro“ je fascinantno tehnološko dostignuće i triler do sada neviđen u ruskoj kinematografiji. Najveći utisak koji ovaj film ostavlja je u domenu vizuelnog, scnografija, režija i specijalni efekti su na najvišem nivou, a mnogi ističu da je sa daleko manjim budžetom od tipičnog holivudskog filma tog tipa uspeo da postigne daleko više.
Iako pozajmljuje klišee iz sličnih ostvarenja (kao što je Staloneova „Dnevna svetlost“), „Metro“ je ipak specifičan ruski film. Scenario se ne bavi samo katastrofalnim urušavanjem tunela i sudbinom putnika, već i ličnim dramama preživelih.
Takođe je kritika ekonomskog progresa u savremenoj Rusiji. Podzemni tuneli se bukvalno urušavaju pod teretom novih zgrada, a hitne službe ne mogu da dođu do mesta nesreće zbog gužve u saobraćaju.
Stari radnik na održavanju jedini shvata moguću opasnost, ali niko od mlađih kolega ga ne sluša. Lik Andreja, koji bi mogao da bude bogat, ali je ipak izabrao rad u bolnici, u suprotnosti je sa likom Vlada, amoralnog agenta za nekretnine i ljubavnika njegove žene.
U filmu „Metro“ sukob stare i nove Rusije je očigledan, a pukotine na tunelu oslikavaju neminovne pukotine u društvu.
Filmovi iz različitih programskih celina Festa danas se prikazuju i u Domu omladine, Dvorani kulturnog centra i bioskopu „Fontana“, a za 10. i 11. marta najavljeno je i nekoliko repriza kao „Fest na bis“.
