Posle 11 godina uzastopne izgradnje, prikupljanja fondova, priloga, opšte medijske pometnje i propagande, od 21. IV 2010. Avalski toranj ponovo krasi najvišu tačku grada Beograda. Za mnoge je ovo spomenik ne samo jednom vremenu i graditeljkom poduhvatu već i nekim drugim, srećnijim vremenima. Doduše i nekim ne toliko srećnim koje su prouzrokovale njegov krah. Znam da meni predstavlja dom, jer je to prva stvar koju bih ugledao dok sam se vraćao sa puta, kada sam bio mali, i koja je označavala da sam kod kuće.
Iako je trebao biti „zvanično“ otvoren 18. IV 2010. ceremonija je odložena za 21. IV usled kiše. Neinventivna fešta se odigrala u podnožju tornja gde je uži krug zvanica činio krem političkog, religijskog i kulturnog života države Srbije, a širi krug – iza šest ograda, nekoliko automata i pokojeg pripadnika specijalnih snaga – narod koji je došao da oda počast jednom kulturnom nasleđu i simbolu Beograda. RTS je imao ekskluzivna prava na direktan prenos. Ipak je on javni servis.
Program je otvorio hor RTS-a himnom „Bože Pravde“. Zatim je gospodin Radovanović izneo podatke o izgradnji tornja i hvalospevu svojih kolega. Te je gospodin Đilas pričao o značaju tornja za grad Beograd, pa su malo pevali dečiji hor „Kolibri“ da bi završnu reč dao predsednik Tadić i uz zvuke škljocanja parata bio otpraćen do lifta koji ga je popeo u restoran u samom tornju odakle je gledao vešte manevre pilota VS. Ceremoniju je zatvorio orkestar RTS-a svirajući instrumentalne verzije svima dobro poznatih pesama.
Narod se polako razišao, a Avala je opet dobila svoje prepoznatljivo odlikovanje. Žao mi je spomeniče Neznanom Junaku, konkurencija se vratila.
A sad Krunićev kutak celuloidne mržnje (nije preporučljivo za lako uvredljive, one bez smisla za humor i ljude sa slabim srcem i nedostatkom koncentracije):
Dok sam bio na snimanju spota za MC Stojana, urednik me je pozvao i pitao želim li ići s njim na otvaranje Avalskog tornja. Naravno da sam pristao istog trenutka. Ovako nešto se ne propušta, i to ne jer sam patriota (a i nisam) već jer sam siguran da će biti spektakularno zabavno (i jeste). Akreditovao me je i sutradan smo otišli da pokupimo naše drage žute legitimacije.
Moja tvrdnja da novinari svoje vreme shvataju relativnim se i danas pokazala kao tačna. Iako je polazak autobusa ispred skupštine grada zakazana za 15.30h neki autobusi su krenuli ranije ali je većina novinara kasnila. Dobro, nisu samo novinari krivi, ima tu i nekih foto-reportera. Svečanost počinje u 17h, to mu dođe čitavih sat i po za zezanje unaokolo. Kako je ceremonija pomerena, čovek bi pomislio da će to ljudima omogućiti bolju organizaciju. Ma kakvi. Kako sam ušao u autobus sa urednikom, tako je sve počelo da se raspada. Ispostavilo se da glavni program traje sat vremena, tj. do 18h ali vatromet je tek od 20h. Hmm… zar ne bi trebalo da je vatromet deo ceremonije? Izgleda ne u Srbiji. Ali jagnjeće brigade jesu. Kako to? Ali ja baš volim da gledam u šarenilo na nebu dok mastim brke keteringom. No dobro, lepi su ovi Lasta autobusi što će da me voze na vr’ Avale. Lepi i novi.
Organizator puta nije umeo da nam kaže koji je plan i program dana, kao ni kada se tačno kreće. Posle nekoliko minuta dobacivanja od strane putnika-novinara, telefoniranja, polu-glasnog psovanja, dobili smo obaveštenje da se nazad kreće u 18.30h i da nema drugog prevoza. Svi koji žele da ostanu i zveraju u nebo u potrazi za Elvisom će morati da se vrate kući peške, jer su sve saobraćajnice zatvorene. Dolazi predsednik države, mož’ misliti. Kako su novinari dobro podgojeni i veoma lenji, ovo su primili s negodovanjem. Cigani se plaše sapuna, đavo krsta, muslimani prasetine a novinari – pešačenja. Kako do sada nisu ukapirali da ako pešaće onda će moći više da meću ketering zavrat i zaljevaju se pićem?! Pošto je saopštio zle vesti, organizator je uključio mikrofon i rešio da se oproba u pevanju. Ja sam se ponadao hitu „Želim da budem kao Zdravko Čolić“ no dobio sam visokofrekventno cvilenje mikrofonije. Posle čitavih tri minuta bola i patnje, pušten nam je radio. Divno, kao da imam 12 godinica i idem na rekreativnu nastavu. Samo što umesto Bijelog Dugmeta tada, sad sam bio osuđen na Jelenu Karleušu i Magacin—pardon, Magazin. Jedino što sam razumeo kroz pištanje i vrištanje je da treba da svoj ID nosim uvek na vidnom mestu inače me neće pustiti da se šetam unaokolo. Čekaj malo, kako to „neće me pustiti da se slobodno šetam“? Pa to je Avala, a ne zološki vrt! Ah, da, dolaze ministri i političari. Gde li je Vuk bojović kad ti treba? Ah, da, u kafani. Da neće možda obezbeđenje da misli da sam terorista. A, ne čekaj, propusnice su ŽUTE boje. Da, da, antisemitizam. Odma dva kamenovanja i barem jedno bacanje s tornja inače ništa nisam uradio.
Posle 40 min vožnje okolo-unaokolo smo se najzad uspentrali do vrha. Sve ograđeno, raja udaljena od centra dešavanja s tri sloja žičane ograde i barem 50 pripadnika specijanih jedinica. Čovek koji je bio zaslužan za nadgledanje ograde se preziva Vilotić. Znajući šta su pokušali da urade Radovanu, nisam želeo da se petljam s njima. Ispod samog tornja montirana mala bina i postavljene tribine. Orkestar i hor RTS-a su uredno čekali da ceremonija otvaranaj počne. Ti ljudi imaju strpljenja za medalju. Iza njih, video bim, iza toga stepenice za toranj iza toga kamion-studio za HD montažu. Sad makar znam na šta odlaze pare od pretplate. Valjda će od iduće da kupe helikopter, da mogu da se bahate.
Sam toranj izgleda identično svom prethodniku. Koristili su iste planove izgradnje. Zašto? I tek sada vidim da izgleda kao džinovska raketa. Sa sve reflektorom u centru podnožja. Raja urla iz pozadine, obezbeđenje se nervozno vrzma unaokolo. Kao da se lansira šatl. Aha, sad shvatam! Avala je naša maštarija kako izgleda Hjuston, Teksas.
Zvanice su počele da pristižu, a ljubazni glas iz zvučnika nas je obavestio da do 16.58h možemo da dreždimo unaokolo, ali posle da se sklonimo i ne ometamo protokol. Pre će biti da ne ometamo RTS, jer ipak ide direktan prenos. Kako jeftin način za uklanjanje konkurencije. Zanimljivo je napomenuti sledeće: direktor CiP-a se rukovao i slikao sa svima. Dok većina beži od foto-reportera ili se krije iza svojih telohranitelja, ovaj čovek se slika kao da je na ekskurziji. Prestolonaslednik je sa ministrima pričao isključivo na engleskom. Biće da je zaboravio svoju Vavilonsku ribicu u dvoru. Političari se smestili kao i poznate i važne ličnosti zemlje Srbije. Neki ljudi su se još tu muvali sa VIP akreditacijama, ali ja ne znam ni jednog od njih. Biće da meni nisu ni poznati ni važni.
Organizacija se i dalje raspada. Radnici RTS-a pokušavaju da se organizuju u hodu kako bi se pokazali pred Velikim Štrumfom koji im sedi iznad glava. Bukvalno. Glas iz zvučnika me je obavestio da je predsednik stigao. Hvala mu. Kao da ga nisam video i da me nije preplavilo more nekih ćelavih ortaka u odelima. Zanimljivo je da svo obezbeđenje nosi istu nijansu sive. To je kao što svi ortaci iz BIA imaju iste cipele. Vredno zapažanje, zar ne?
Kada su foto-reporteri prestali da škljocaju što aparatima što zubima, i politički i duhovni lideri se primirili, glas nas zamoli da se udaljimo sa podijuma. Možda ministri žele da zaplešu? To bih zapravo voleo da vidim a i bilo bi mi jasnije šta su to zapravo „političke igre“.
A onda… pakao! Prvo je hor pevao himnu. Lepo je, odlični su. Na žalost samo su ih zato dovukli. Za 3 minuta pesme kojoj samo najokoreliji fanovi znaju tekst. Mada koliko dobro pevaju moglisu da opale i po Orff-u, ne bih se bunio, a mislim da niko ne bi ni primetio. Zatim je iz razglasa izmilela, naravno, „Beograde, Beograde“ pesmica kao i himna gradu iz 90-tih ako se ja ne varam. Zatim je neki fini mladić čitao hvalospev tornju. Zvuči mi kao tekst iz ’70-tih. Verovatno i jeste. Tako je podmetni nam isti program kaoi kada se toranj prvi put otvarao. Eh, taj RTS. Biće da je Tijana Dapčević bila u pravu, „sve je isto, samo Njega nema“. A onda je mikrofon oteo sledeći zabavljač, gospodin Radovanović. Gospodin Radovanović je pričao o uloženim sredstvima u izgradnju tornja. Njegov govor je zvučao kao beseda na dobrotvornim večerama. Gomile podataka, informacija, zanimljivosti, ali nigde nema pomena novca. Jedna od zanimljivosti koju je naveo i rekao da je veoma bitna je da na ovom projektu „nije bilo povređenih, što ne bih mogao da kažem za neka druga gradilišta“. Šteta, nadao sam nekoj dobroj priči tipa „i tako ti ja šetam šumom kad ono džak cementa iz svemira na glavu“. Naravno da je završio svoj iskaz sa „računajte na nas“. Gospode bože, već vidim kako će porez da skoči jer im trebaju pare za restauraciju tornja i njegovo opremanje… nameštajem!
Zatim je na podijum stupio gospodin Đilas. Na žalost nisam obraćao pažnju šta čovek kazuje, jer sam bio zaokupljen Dejanom Cukićem i Kornelijem Kovačem koji su se kliberili u pubilici i zabavljali se za sve pare, sami sa sobom. Doduše, nešto docnije sam imao prilike da vidim gospodina Cukića kako se valaj po zemlji pokušavajući da smesti gospodina igospođu Kovač u isti kadar sa tornjem.
Novinarima nije bilo dopušteno da se popnu u toranj, ali smo imali instalirani video bim sa direktnim prenosom RTS-a koji je imao ekskluzivna prava da se penje kud mu padne napamet. Elem, Tadić nije bio srećan (jer je bolestan) ali zato se ministar Šutanovac radovao svojoj demonstraciji moći i koordinacijom (jer je.. bolje da ne kažem šta je).
A onda koktel. Novinari su se besumučno zaljevali zavrat. Doduše to su radile i zvanice. Sem razlike u ceni odeće, sada više nije bilo razlike u ljudima i svi su bili stari i dobri poznanici. To je to, „alcohol – connecting people“.
Zaboravio sam da napomenem da je između Đilasa i Tadića nastupio dečiji hor „Kolibri“. Koliko se ja sećam taj hor je objašnjavao kako se peva. Ova sirota deca su pevala na plejbek. Najizinstinskije. Siročići, valjda rade za kruh. Kladim se da sada, kada pristupaš horu dobiješ kopiju „Oliver Tvist“-a. Naravno da nije za dž, odradićeš je.
Kada su se svi razišli, kablovi i oprema se munjevito spakovali, novinari otišli gunđajući jer nije bilo „slaniša“ za meze, ostalo je to setno osećanje. Nešto što je bilo simbol jednog grada je ponovo tu. Ali po koju cenu, i da li i danas ima isto značenje kao nekada?
