Nagrade Mileni Dravić i Sokurovu na 43. Festu
Predstojeći 43. Fest otvoriće 27. februara u Sava centru film Bertrana Boneloa „Sen Loran“, dok će tokom festivala, koji traje do 8. marta, biti uručene nagrade Beogradski Pobednik za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti našoj čuvenoj glumici Mileni Dravić i ruskom reditelju Aleksandru Sokurovu.
To je objavljeno na sajtu Festa, a detalje programa saopštiće sutra novi umetnički direktor Festa Jugoslav Pantelić i novi selektor Mladen Đorđević na konferenciji za novinare u Skupštini Beograda, na kojoj će govoriti i sekretar za kulturu i predsednik Odbora Festa Vladan Vukosavljević i direktor Centra beogradskih festivala Milan Lazović.
U filmu „Sen Loran“ glavne uloge igraju Gaspar Ulije, Žeremi Renije, Lui Garel, Lea Sejdu i Helmut Berger.
Prošlo je više od šest godina od smrti Iv Sen Lorana (Yves Saint Laurent), ali čuveni dizajner daleko je od zaborava. Njegova modna marka i dalje je jedan od najjačih svetskih brendova, a veliko interesovanje privlači i njegov buran privatni život na osnovu koga su prošle godine snimljena dva filma.
Yves Saint Laurent je „zvanični“ biopik, autorizovan od strane Pjera Beržea, dizajnerovog dugogodišnjeg poslovnog i životnog partnera. Drugi film, „Sen Loran“ je malo slobodnija verzija, fokusirana više na samog dizajnera i njegovu priču, nego na priču koju je o njemu želeo da plasira Berže.
Bonelo se često karakteriše kao pripadnik takozvanog Novog francuskog ekstremizma, koji čine transgresivni filmovi i reditelji poput Fransoa Ozona i Gaspara Noe. Bonelovi prethodni filmovi kao što su Pornographer, Tiresia, House of Tolerance, bave se kontroverznim temama poput pornografije, transrodnosti i života u bordelu.
Uprkos tome, Bonelo je miljenik kritike i festivala, a pogotovo Kana gde je redovan gost i nosilac nagrade Fiprescija, kao i tri nominacije za Zlatnu palmu. Njegova verzija Sen Loranove priče je sve samo ne klasična biografija.
Film je raskošno umetničko delo, na momente nadrealno i hipnotišuće. Fotografija i muzika se izdvajaju kao najjači elementi, zajedno sa fantastičnim glumačkim ostvarenjima.
U naslovnoj ulozi briljira model i glumac Gaspar Ulie, našoj publici najpoznatiji po ulozi u filmu Veridba je dugo trajala, za koju je dobio nagradu Cezar. Beržea tumači Žeremi Renije.
U novom zdanju Jugoslovenske kinoteke u okviru Festa biće prikazan filmski omaž Mileni Dravić, koja je od filma, preko pozorišta i televizije u preko 50 godina dugoj karijeri postala jedna od najvoljenijih domaćih glumica.
Njena karijera počela je 1959. ulogom u filmu „Vrata ostaju otvorena“, nakon čega su se nizale uloge, pa je odlučila da upiše glumu.
Prvi veliki uspeh doživela je 1962. kada je osvojila Zlatnu arenu u Puli za „Prekobrojnu“. O partizanskom filmu je nemoguće govoriti bez pominjanja Milene Dravić i njenih sjajnih uloga u filmovima Kozara, Sutjeska, Bitka na Neretvi.
Igrala je i filmovima drugačijih autora, u crnom talasu, u nekolko filmova Puriše Đorđevića – Kros kontri, Jutro (nagrada Zlatna Ruža u Veneciji), Biciklisti (Zlatna arena u Puli), u kultnim ostvarenjima Dušana Makavejevam – Misterije organizma i Čovek nije tica (fotografija sa snimanja tog filma bila je inspiracija za kampanju ovogodišnjeg Festa).
Početkom 70-ih započinje vezu sa Draganom Nikolićem i oni postaju najpopularniji par u Jugoslaviji zahvaljujući šou programu Obraz uz obraz koji su zajedno vodili.
Ipak, više uspeha u filmovima je imala sa svojim filmskim partnerom Ljubišom Samardžićem, a njihovi najpopularniji filmovi su Ljubavni Život Budimira Trajkovića i Rad na određeno vreme (sa više nastavaka).
Milena Dravić je u tom periodu nizala uloge koje su joj donosile pohvale kritike i simpatije publike – učiteljica u seriji za decu Priče iz Nepričave, uloga u filmu Poseban tretman za koju je dobila nagradu u Kanu.
Tokom 90-ih uglavnom smo mogli da je vidimo na televiziji, u serijama Metla bez drške i Policajac sa Petlovog brda, a veliki povratak na filmsku scenu označila je uloga u Zoni Zamfirovoj gde je ponovo igrala sa svojim suprugom.
Poslednjih godina tek se ponekad pojavi na platnu ili malim ekranima – u filmovima Agi i Ema i Ljubav i drugi zločini, kao i u serijama Pozorište u kući i Sinđelići.
Paralelno je gradila reputaciju kao vrsna pozorišna glumica. Nekoliko puta je dobila nagradu Ćuran na festivalu komedije u Jagodini, a takođe je nagrade za životno delo – Zlatni ćuran i Žanka Stokić, kao i statuetu Joakim Vujić.
Tokom 43. Festa biće prikazana i retrospektiva jednog od najvažnijih reditelja današnjice Sokurova, takođe u novoj zgradi Kinoteke.
Zlatni lav u Veneciji 2011. bio je kruna stvaralaštva ovog istaknutog reditelja. Njegov put do priznanja bio je dug i naporan, često osporavan od strane filmske kritike i vlasti, ali uprkos pretnjama, zabranama i nerazumevanju, Sokurov je ostao dosledan sebi i svojoj viziji.
U preko 30 godina dugoj karijeri bavio se velikim temama – istorijom, strukturama moći i ljudskom dušom na njemu svojstven način. Dokumentovao je živote istorijskih ličnosti Hitlera i Lenjina, Solženjicina, Gorbačova, Šostakoviča i Tarkovskog.
Adaptirao je književna dela Čehova, Dostojevskog i Šoa, ali se bavio i slučajevima običnih ljudi, apstraktnim emocijama i međuljudskim odnosima. Njegovi filmovi su jedinstveno estetsko iskustvo, često bez jasnog narativa, filmska poezija potpuno jasna samo njemu, a drugima ostavljena na tumačenje.
Iako je odavno privukao pažnju kritičara i ljubitelja autorskog filma, pravi proboj na svetsko tržište je doživeo tek 1997. sa filmom „Mati i sin“ koji je premijerno prikazan u Berlinu.
To je bio prvi u nizu svojevrsne trilogije o međuljudskim odnosima i emocijama. „Otac i sin“ nastavlja ovu studiju, a najavljeni „Dva brata i sestra“ trebalo bi da je završi.
Bavio se i ratom u tri filma u kojima se trudio da prikaže svakodnevni život i unutrašnji svet vojnika, bez glorifikovanja rata i vojnih poduhvata.
