U ovoj divnoj digitalnoj eri digitalnog filma i ponekad 3D filma (takođe digitalnog) kada svako može biti zvezda svog sela, sreza, opštine il’ pašaluka (takođe i komšiluka), gde Hollywood troši milijune thousand – mnogo para – na celuloidnu (a sada i digitalnu) zabavu i na peglanje kultnih filmova i klasika, nađe se neko pametan i reši da napravi osveženu verziju nekog filma od pre šta-ti-ga-ja-znam koja se zove „remake“.
Najveći problem rimejka je zapravo kako napraviti da nešto što je bilo super pre 100 godina, bude primamljivo i novoj generaciji čije sive ćelije mogu da drže pažnju oko 8 sekundi. Pored digitalnih efekata koji su se sada dobijaju na kiosku za 5 dinara treba nekako unaprediti priču i spakovati lepo. Kadkada to i pođe ljudima za rukom, pa dobijete neke pristojne filmove a ponekad dobijete… „The Wolfman“ (2010).
Priča je: Bludni sin ode u Ameriku zemlju obećanu jer ne ne može da prežali majčinu smrt. Ima brata koga ubija ciganska neman jedne noći. Bludni sin se vraća iz obećane zemlje. Bludni sin je glumac a ludi otac je Anthony Hopkins. Otac ima slugu, Indijca. Sin ne može da spava jer ga muče noćne more iz detinjstva. Mrtva majka mu se obraća. Sin, glumac, ode kod cigana da mu brkata rumunska glumica i ćerka Charles Chaplin-a, Geraldina, proriču sudbinu sa lošim akcentom. Bludni sin ima i ljubavni interes, ženu koja izgleda napaćeno poput Slobode Mićalović. Bludni sin sretne zver. Zver ga ujede za rame. Bludni sin postaje zver. Bludni sin ima problem. Otac je i dalje lud. Indijski sluga je izjeden. Ljubavnicu pokrste cigani.
Ovaj film bije maler od samog početka snimanja. Neprestana dosnimavanja, prepravke, greške u postprodukciji. Šteta što maler nije bio pametniji i prebio reditelja PRE nego što se uvalio u ovo čudo. Doduše od Joe Johnston-a sam očekivao više. Čovek je snimio jedan od mojih omiljenih avanturističkih dečijih filmova „The Rocketeer“ (1991) i „Hidalgo“ (2004) i onda… „The Wolfman“ (2010).
Ovako jeftine digitalne efekte, lošu glumu, nepotrebne dijaloge, preduge scene i uopšteno lošu kinematografiju nisam skoro video. Dok je film trajao i trajao i trajao (jer sam gledao unrated version) a ja se pitao zašto i zašto i zato ja ovo gledam kog vraga setio sam se jedinog filma sa kojim bih ovo mogao porediti. „The Wolfman“ (2010) je kao „Zone of the Dead“ (2009) sa budžetom što se lošosti tiče. Iako bih neizmernije uživao da gledam Vukotu Brajovića kako digitalno trči po krovovima Londona. Sigurno ne jer je bolji glumac od Benicio Del Toro-a. Doduše ako ga Uwe Boll bude režirao, možda.
Jedina pozitivna stvar koju imam da kažem za ovaj film su scene nasilja. I to ne jer ja volim nasilje na filmu, već jer je masakr divan da divniji bit ne može. A i digitalan je. Digitalna krv leti na sve strane kao i digitalni udovi. Ljudi vrište i bivaju masakrirani na raznorazne načine. Skoro pa kao igrani „Itchy & Scratchy Show“. Čovek da se zapita šta je tu radio velikan poput Rick Baker-a. Odgovor se verovatno krije u rečima pisca Maria Puza, na pitanje zašto je napisao „The Godfather: Part II“ (1974): „Because of the money!“
