Glumica Mirjana Karanović, čiji se rediteljski debi “Dobra žena”, nakon niza nagrada, prikazuje i na Festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji, veruje da priznanje istine i pokajanje imaju isceljiteljsku moć, ali i da dobrota može biti mana koliko i kvalitet čoveka.
Karanović je na današnjoj konferenciji za novinare objasnila da je posao koscenariste, reditelja i glavne glumice u ostverenju “Dobra žena” tek u poseldnjoj fazi razdvojila, i da su te tri “uloge” u njoj bile objedinjene kao celina, da je ceo proceš bio “organski”, jer ona “nije ni scenarista ni reditelj”.
-U novinama sam pročitala da je Slobodan Šijan rekao da bi neki glumci bili dobri reditelji i među imenima je bilo i moje. Pomislila sam kako je to neko drugi pomislio, kad ja nisam ili možda i jesam ali tu misao nisam dovoljno dugo zadržala u glavi – ispričala je Karanović.
-Kako sam sazrevala kao osoba, neke teme koje su mi bile u glavi, nenamerno su počele da se oblikuju i pomislila sam da bi od toga mogao biti dobar film. Napisala sam ono što sam videla i poslala
Mirku Kovaču da pogleda. On mi je dao puno predloga i ohrabrio me, a onda sam se obratila Stevi (Stevan Filipović, koscenarista uz Karanović i Darka Lungulova) i počeli smo da radimo – prisetila se Karanović.
Ona je istakla da joj je emotivno-moralna dilema glavne junakinje Milene, koja otkriva video kasetu sa potresnim prizorima iz rata u kome je učestvovao njen muž, bila zanimljiva i da je deo njenog života.
U filmu glavna junakinja se suočava i sa saznanjem da boluje od raka dojke.
-Kancer koji se razvija u telu isto ne vidimo, moguće ga je ignorisati i to mi je u misaonom smislu bilo slično, da nešto slutiš, znaš i trudiš se da to skloniš, da ne vidiš. Ima u filmu jedna rečenica: Sve će se to nekako srediti – objasnila je Karanović.
Posebnu pažnju je skrenula na činjenicu da je uglavnom igrala ekspresivne žene, emotivno otvorene i da je tek glumeći emotivno zatvorenu ženu u kratkom filmu 2007. godine, uvidela da glumački izraz može biti prepoznatljiv i emocija vidljiva i kada glumac ekspresivno ništa ne radi, što joj je bio izazov i kod lika Milene.
-Milena i ja se razlikujemo, ali sam se oslanjala i na svoja razmišljanja. Milena se odlučila za pasivnost, jer je to udobna pozicija. Mnogo puta sam želela da budem u toj poziciji kada sam bila umorna, ljuta, razočarana i onda sam tokom snimanja gledala kada bih ja bila ta žena – rekla je poznata glumica.
Ona je naglasila da je želela da to bude obična, prosečna porodica, da sve bude u redu i film zasluži taj naziv “Dobra žena”.
-Dobra žena je sve udesila da bude dobro, upakovano, da ne štrči, čak se trudi da bude most između oca i ćerke koji su u sukobu, kako se ona ne bi otuđila potpuno – precizirala je Karanović, dodavši da je starija ćerka Nataša zapravo ona.
Glumica je pomenula i religioznost koja se u u filmu odnosi na moralne norme koje su neophodne da bi društvo funkcionisalo.
-Nisam religiozna osoba, ali razumem koncept odgovornosti. Milena kao i mnogi drugi ljudi svojom dobrotom i prelaženjem preko nekih stvari, daju legitimitet mnogo čemu. Dobrota je Milenin veliki kvalitet, ali i mana. Ona je omogućila iluziju svom mužu, koji iz rata donosi novac, da je on poštovan čovek i da je to u redu. Verujem da priznanje istine i pokajanje imaju isceljiteljsku moć – istakla je Karanović.
Ona se osvrnula i na saradnju sa Stefanom Filipovićem i Darkom Lungulovim, ocenivši da je dobar reditelj onaj koji ume da da prostor svojim saradnicima i koji ne mora sve da kontroliše.
Pomenula je i film “Pored mene” koji je Filipović, inače njen saradnik na katedri Akademije umetnosti u Beogradu, snimio sa celom klasom njenih studenata i koji je postao jedan od najgledanijih filmova prošle godine.
-Ponosna sam na svoje đake, mislila sam da slično uradimo i sa novom klasom, ali na kraju se sve svodi na trud i entuzijazam pojedinca koji je spreman da gura. Nekad su postojale velike produkcijske kuće, a danas nemamo producente u klasičnom smislu, već pojedince koji sve sami guraju sa svojim prijetljima – istakla je Karanović.
