„Blejd Raner“ Ridlija Skota važi za kultni klasik koji je ne samo pomerio granice kako specijalnih efekata već i toga kako bioskopska publika percepira naučno-fantastični film i koji je uspeo da odoli zubu vremena i postavi se kao jedan od najboljih filmova ikada snimljenih! Petog oktobra u bioskope širom Srbije stiže dugoočekivani nastavak „Blejd Raner 2049“ sa Harisonom Fordom i Rajanom Goslingom! Ridli Skot je ovog puta bio zadužen za produkciju novog filma „Blejd Raner 2049“, dok režiju potpisuje Denis Vilnev. A kako je izgledao neverovatan put Ridlijevog filmskog klasika?
Po završetku snimanja „Osmog putnika“, Ridliju Skotu je ponuđen naučno fantastični film – „Opasni dani“, po motivima knjige Filipa K. Dika „Sanjaju li androidi električne ovce?“. Priča prati penzionisanog detektiva Rika Dekarta koji biva primoran da se vrati u službu ne bi li pronašao odbeglog androida Roja Betija i njegove sadruge. Ridli se nakon početne nezainteresovanosti ipak uhvatio u koštac sa projektom koji je trajao naredne tri godine!
Isprva je sve delovalo da će ići kao po loju, jer su scenario i makete bili u završnoj fazi doterivanja, a uloge gotovo podeljene. Usled štrajka scenarista, početak snimanja je bio pomeren, pa je Ridli odlučio da, u pauzi, razvije sve ostale aspekte filma oko gotovo završenog pisanog predloška.
Štrajk je reditelju dao vremena da se posveti traženju boljih lokacija i mogućnosti da izgradi zanimljivije kulise, ali i da se više posveti osmišljavanju specijalnih efekata, vozila i dizajna sveta. Tokom ovog perioda, naziv filma je iz „Opasni dani“ promenjen u „Blejd Raner“.
Što se specijalnih efekata tiče, glavnu reč je dobio Daglas Trumbul, najpoznatiji po tome što je radio vizualne efekte za „2001: Odiseju u svemiru“ (1968) Stenlija Kjubrika i „Bliske susrete treće vrste“ (1977) Stivena Spilberga. Dok su se holivudski pisci borili za svoja prava, Trumbul je pravio kulise, makete i osmišljavao kako da se što manje stvari radi tokom post-produkcije, a većina tokom samog snimanja.
Takođe, imalo se i više vremena za podelu uloga. Glavnog negativca, Roja Betija, je dobio da tumači na zapadu mahom nepoznati holandski glumac Rutger Hauer, a njegovu vernu pratilju, tada sasvim nepoznata, Deril Hana. Harison Ford je na audiciju došao pravo sa snimanja „Otimača izgubljenog kovčega“ (1981) vidno umoran i još uvek u kostimu Indijane Džonsa, ali je uprkos tome, uspeo je da ubedi reditelja da je on pravi čovek za tumačenje uloge Rika Dekarta, penzionisanog lovca na odbegle androide.
Posle gotovo šest meseci priprema, prva klapa je udarena 9. marta 1981. godine. Usled rediteljevih zahteva za perfekcijom, snimanje se oteglo duže no što je planirano i došlo je do probijanja budžeta. Film nije imao zadovoljavajući završetak a trebalo je snimiti i veliki okršaj između glavnih likova. Poslednjeg dana, negde oko tri ujutru, reditelj je otišao u svlačionicu Rutgera Hauera da prođu još jednom scenu borbe. Međutim, glumac ga je dočekao sa sopstvenim idejama i gomilom zgužvanih papira: „Razmišljao sam i mislim da je imam daleko bolju ideju za kraj. Napisao sam i monolog za tu priliku. Da li želiš da čuješ?“. Skot, iako iznuren i nervozan je na kraju pristao i Rutgerova ideja je ušla u istoriju filma kao jedna od najčuvenijih replika.
Put do velikog platna još uvek nije bio gotov i „Blejd raneru“ će biti potrebno oko godinu dana pre no što se obreo u bioskopima. Iako je film isprva trebao da košta svega 15 miliona, na kraju je, posle post-produkcije i izrade svih specijalnih efekata, koštao 28 miliona dolara!
Nakon lošijih rezultata test projekcija, producenti su želeli da ubrzaju film i da ga preorijentišu da bude više akciona, a manje ljubavno-detektivska priča smeštena u XXI vek. Izbačena je većina „dramskih“ scena i dodata je naracija kako bi se pojasnile rupe u priči.
Harison Ford je toliko prezirao naraciju da ju je odradio što bezvoljnije u nadi da će studio odbiti da je iskoristi, ali se i u takvom obliku ipak našla u filmu! Dodat je i obavezni „srećan kraj“ sastavljen od izbačenih scena iz samog „Blejd ranera“ a delom iz neiskorišćenog materijala za uvod u film „Isijavanje“ (1980) Stenlija Kjubrika. Ridli Skot je tražio da mu se ime obriše sa špice, ali usled pravila Holivuda to nije bilo izvodljivo.
„Blejd Raner“ je jedva uspeo da zaradi 17 miliona dolara na bioskopskim blagajnama. Međutim, usled naglog razvoja tržišta video kaseta, malobrojni fanovi filma su uočili da sa svakim ponovnim gledanjem Ridlijevog dela otkrivaju nove detalje koji u mnogome menjaju percepciju o samom filmu. Glasine su počele da se šire a „Blejd Raner“ polako dobija veoma solidnu bazu podrške koja je omogućila reditelju da, posle 10 godina, zatraži od studija da mu omogući „rediteljsku verziju“. Ova verzija „Blejd Ranera“ je puštena u jednom malom bioskopu u Los Anđelesu tokom 1991. godine. Odziv je bio toliki da su čelnici studija brže-bolje odobrili izradu „prave“ rediteljeve verzije koja je potom puštena u bioskope širom sveta i koja je doživela neverovatnu popularnost.
Mnoge rupe u zapletu su zakrpljene, na većinu dugogodišnjih pitanja su dati odgovori ali su nikle neke nove nedoumice poput one: Da li je i glavni junak u stvari android?
