Ljudi širom ovog Selograda govore kako je „Avatar“ (2009) James Cameron-a smeće. Tanka priča, pokrao šta je stigao, neprocenjivi mineral se zove unobtanium (dobro mogao je i bolje), ljudi su plavi, digitalni i govore Navaho, sve je prenategnuto, gluma je blah-truć… KOGA BRIGA?! Jeste, priča je tanka i nategnuta do granice pucanja, ali digitalne čike su predivne. Jezik kojim govore me iskreno nije mnogo interesovao, jer sam bio previše fokusiran na digitalno branje predivnog i digitalnog cveća u bioskopskoj sali prepunoj… ne čekaj… ovako ćemo…
Avatar je došao u naše bioskope posle menogo pompe što po štampi što po internetu. Na žalost, nisam stigao da ga gledam na novinarskoj projekciji jer sam bio previše pospan. Jeste, spavam u 10 AM pa šta? A vi kao ne? Hmm… Elem, sačekao sam da prođe hajka oko premijere i rešio da odem u Kolosej u utorak jer sam jeftin i volim kartu od 200 din. Tako mogu i kokice da kupim, a ako se još malo isprsim i vodu jer su kokice preslane pa mi na pola filma škripe zubi. I još kao; idem ranije da pazarim kartu možda bude krkljanac. MAJKO MOJA! Hiljadu neke dece u redovima kao da Sunđer Bob deli pamflete za džabe bebine glave u „Glumcu“. Odsek za hranu krcat, jedni drugima na glavi sede, a neki reta urliče u karaoke mikrofon i misli kako je Zdravko Čolić. Možda i jest’ iz „Njemačka zemlja obećana“ dana. Šta da radim stadoh u red. Zaboravio sam da napomenem da sam poveo i nekih desetak drugara. Dođem na red jedva karte da kupim, a fina, preplašena, teta proviri iza pulta i monitora i tihim glasom kaže: „Izvolite“.
– Ja bih 10 karata za Avatar 3D od 20.10 moliću.
– Nema.
– Molim?
– N-nema…
– Molim?!
– Joj, samo nemojte nos u knjigu! N-nema… sve su pokupovali…
– Dajte mi onda za ovu od 21.20
– Nema ni za to…
– Ček bre… kako… a za… posle?
– Obećavate da me nećete tući?
– Možda?
Neki mamlaz iz gomile viku „Brže to malo debeli“ ali bi ućutkan od strane drugara penjača (free climbers). Nadam se da nije imao snove o sviranju klavira. Žena iza pulta nastavi.
– Znate sve karte su rasprodate. Danima unapred. Narod pohrlio da gleda film k’o da je džabe leba… i ulje. Smoki… štagod da preferirate.
– To je jer sam debeo, je l’ da?!
– Jao, šefe ima SATARU!
Nije da nisam hteo da preskočim pult i otmem kompjuter, naštancam deset karata i gledam film ali me je drugarica otkotrljala niz itison. Ajoj, šta sad… posle malo konsultovanja smo rešili da sačekamo idući utorak i pazarimo karte rano izjutra. Valjda seljanija neće pohrli u bioskop u cik zore. O, kako sam se samo prevario. Jedva smo karte našli. Ali ipak smo išli u bioskop.
Ako ikada imate ideju da gledate 3D film, ponesite vlažne maramice, pošto nećete verovati šta sve stoka radi sa naočarima (koje se pride iznajmljuju posebno). Posle dva pakovanja vlažnih maramica i malo alkoholnog gela cvike su bile osposobljene za mećanje na glavu. Svetla se pogasiše, a ljubazni glas Dejana Lutkića se obati publici s molbom da stave svoje 3D okulare. A onda… 3D zrno Don-kafe, k’o 2 bebine glave kombinovano pravo u vaše lice! PLjAS! Neki od ljudi u sali su zalegli iza sedišta. Čudi me da niko nije pokušao da uhvati zrno jaknom. Ili loncem. Valjda niko nije poneo.
Moram priznati da mi je ovo prvi 3D film u životu. Nisam znao šta da očekujem. Ali ono što sam dobio je divni osećaj dubine što je divno za promenu. Mislim da bi stvar bila još bolja da je sala malo manja ili platno veće, jer se ovako vide ivice animacije. Ali grafika je divna. Nema mrtvih piksela, sve je predivno i tečno. I genijalno. Pa šta ako govore Navaho? Stvorenja su maštovita, vrhunski dizajnirana i besprekorno digitalna. Pa šta ako je priča tanka, digitala je prelrasna. Pa šta ako su ljudi plavi i duguljasti i izgledaju kao neka mešavina Thundercats-a i Šilje. Lepi su, i digitalni. Kako nisu potezali svoje polne organe na mene lepo je što su i plavi. Iako mislim da se nikada neću oprati od plavog štrumpfa u Watchmen-ima (2009). Pa šta što je planeta kopija Solarisa. Lepa je, šarena i besprekorno digitalna. Nekoliko članova publike je pokušavalo da ubere digitalno cveće. Ja nisam taj… ne jer sam pametniji. Samo me je mrzelo da pružim ruku dalje od kutije sa kokicama. Pa šta što su vozila ala G.I. Joe. Koga briga što sve potseća na Final Fantasy… LEPO JE! I DIGITALNO!
Ono što su ljudi propustili su evidentno dve stvari:
- Ovo je film James Cameron-a koji voli da testira nove tehnologije. To je čovek koji nam je podario Abyss (1989), Terminator-a (1984), Aliens (1986) i Titanic (1997). On čovek nema loš film u karijeri. To što se nekome ne sviđaju njegovi filmovi je stvar ličnog ukusa ili nepostojanje istog.
- Avatar je nastao kao test polje za novu vrstu 3D animacije, kako bi se Cameron posvetio svom novom čedu zvanom „Battle Angel“ (2011).
Činjenica da je Avatar jedan od najgledanijih filmova ikad je zapravo puka slučajnost. Sada jadni reditelj mora da smisli drugi i treći deo kako bi zaradio dovoljno para i sagradio sebi orbitalnu stanicu daleko od fanova, industrije i producenata. Zašto? Jer mu se može.
Poenta je: film je genijalan, kako god da obrneš. Vredi svih 340 dinara utorkom. I isključivo ga treba gledati u 3D-u. Što se nastavaka tiče, videćemo. Znajući Cameron-a i njegove ludorije, biće genijalno, spektakularno i DIGITALNO!
