Film „Valter brani Sarajevo“ sa Velimirom Batom Živojinovićem u naslovnoj ulozi je najbolji partizanski vestern, koji poseduje magiju velikog ratnog spektakla i jedan od malobrojnih filmova kojima se pridaje tolika pažnja 50 godina kasnije, ocenili su učesnici večerašnjeg obeležavanja jubileja ostvarenja reditelja Hajrudina Šibe Krvavca.
O „Valteru“, koji je na današnji dan premijerno prikazan pre pola veka u sarajevskoj dvorani Skenderija, za koga se procenjuje da ga je u Jugoslaviji, Kini i ostatku sveta pogledalo do sada oko 11 milijardi ljudi, govorili su jedini preostali član glumačke ekipe Igor Galo, muzičar i pisac Nele Karajlić, nekadašnji upravnik Jugoslovenske kinoteke Radoslav Zelenović i filmski poslenik Božidar Zečević.
Događaju su u restoranu „Valter“ u beogradskom šoping centru „Galerija“ prisustvovali i predsednik Skupštine Srbije Ivica Dačić i otpravnik poslova Ambasade Kine Tijan Išu, kao i brojni novinari, zvanice i posetioci.
Glumac, reditelj i producent Igor Galo, koji je u filmu igrao Mališu, istakao je da je obeležavanje jubileja „Valtera“ za njega „zapanjujuće, pošto su retki filmovi kojima se daje toliko pažnje pola veka kasnije“.
„Prošlo je 50 godina od takvog filma! Bio sam premlad da bih mogao shvatiti dimenziju s kim radim i o čemu se radi. Ja sam se igrao i meni je bila zabava. Sva sreća da nisam shvatao preuzbiljno, tako da film ima ležernost i druge kvalitete koje ljudi raspoznaju“, rekao je Galo.
Scenario za „Valter“ pisali su Krvavac, Ðorđe Lebović, Momo Kapor i Savo Preća, a o glumcima koji su igrali u filmu, poput Radeta Markovića, Dragomira Bojanića Gidre, Faruka Begolija ili Pavla Vujisića, Galo je rekao da su to bili bardovi jugoslovenskog filma.
„Nisam ni znao ko su oni. Za mene su bili drugari. To je divna prednost takvog društva, koji su omogućavali mladima da budu opušteni pod diringentskom palicom Krvavca Šibe, koji je majstorski znao da vodi ekipu. To je iskustvo koje retko koja teorija i akademija može omogućiti“, istakao je glumac.
Upitan da uporedi „Valter“(1972) i Krvavčev „Most“ (1969), u kome je takođe igrao, sa ratnim filmom „Gvozdeni krst“ (1977), kog je potom u Jugoslaviji snimao sa američkim rediteljem Semom Pekinpoom, Galo je rekao Tanjugu da su jugoslovenska ostvarenja bila apsolutno ravnopravna iako snimana sa manje para.
„Mi smo bili avangarda u svetu, po jednom pogledu koji je bio drukčiji. Kad gledate što smo mi u kinematografiji promovisali ispred njih… Oni su imali tabu tema više nego mi. Kad se setite da poljubac u američkom filmu nije mogao da traje duže od 15 sekundi. A tu smo mi već bili genijalci“, podsetio je Galo.
Muzičar, književnik i scenarista Nele Karajlić je ocenio da slavimo „prvih 50 godina velikog filmskog spektakla“, važnog i nezamenjivog filma čija je „magija uspela da hipnotiše svakog ko je pogledao makar jedna kadar“.
Prema njegovim rečima, „Valter“ je njegovoj generaciji krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih bio „obavezno štivo za svakog ko je držao do sebe“, a replike iz filma su bile „obavezna literatura i način komunikacije“.
„Detektovali smo silu propagande u tim filmovima i prvi smo koji smo se počeli s njom zajebavati. “Valter“ je preživeo propagandu i našu zajebanciju. Vešto spakovan u žanr između vesterna, detektivske priče i partizanskog filma opstaje i pored smrti ideologije koja je stajala iza njega. Nje ustvari u filmu i nema. On je ogoljen do čistog i jasnog sukoba dobra i zla“, ocenio je Karajlić.
Prema njegovim rečima, u Kini su zavoleli „Valtera“ „zato što je čist kao bistra voda… i zbog neodoljivog šarma Živojinovića, koji je preskočio sve žanrovske međe“ i postao kao Gari Kuper u vesternu „Tačno u podne“ i Šon Koneri kao Džejms Bondu u „Goldfingeru“.
„Kad pogledate oba shvatićete da i Gari i Šon pokušavaju da liče na Batu, ali uzalud im trud“, naveo je Karajlić, dodavši i da bi Živojinoviću „i sam (narodni heroj) Vladimir Perić dao svoj identitet“.
Karajlić je ocenio da je Živojinović „posebno poglavlje u istoriji jugoslovenske popularne kulture, vrh njenog raskošnog vatrometa“ i da nema mnogo zvezda koji su je učinili besmrtnom osim njega, Miodraga Petrovića Čkalje i Dragana DŽajića, ako izuzmemo Josipa Broza Tita.
Karajlić je naveo da je „Valter“ bio beskrajan bunar inspiracije za kultnu emisiju „Top lista nadrealista“ i njegov bend Zabranjeno pušenje, koji su se pojavili u Sarajevu u prvoj polovini osamdesetih.
„Uveren sam da će naša deca, baš kao što smo to činili mi, reći svojoj deci: “Pogledajete ovaj film“. A na pitanje šta je to, dobiće odgovor: “Das ist Walter““, rekao je Karajlić, referišćivši naziv prvog albuma svog benda.
Upravnik Audio-vizuelnog Arhiva i Centra za digitalizaciju Srpske akademije nauka i umetnosti Zelenović je ustvrdio da „nemamo razvijenu kulturu obeležavanja ovako značajnih jubileja“, primetivši da se večerašnji događaj desio na inicijativu Karajlića i još njih nekoliko.
Zelenović je podsetio da je Živojinović „jedan od zaštitnih znakova naše kinematografije“, kome se treba odužiti inicijativama poput one Karajlićeve i njegove, koju je primio jedino Dačić, da se u selu Koraćica napravi gumčev legat.
Prema rečima Zelenovića, neprirodno je da u Mladenovcu i Koraćici „nema ništa što ukazuje da je živeo jedan od najvećih srpskih, jugoslovenskih i evropskih glumaca“, sa preko 280 snimljenih filmova.
Zečević je ocenio da je „Valter“ bio „najbolji partizanski vestern“.
„U jednom periodu naše kinematografije partizanski vestern je bio naša specijalnost. Žanr specifičan za Jugoslaviju. Jedna bajka, jer sa istorijom nije imala mnogo veze. Ti filmovi su bili pseudoistorijski“, rekao je Zečević.
Prema njegovim rečima, slavi se 50 godina od premijere filma „koji je najpopularniji film najpopularnijeg jugoslovenskog i srpskog glumca Živojinovića, koji je bio „izuzetna, unikatna pojava kakvu nemaju kinematografije razvijenije od naše“.
Dačić je rekao novinarima da je sa svojim saborcem iz Socijalističke partije Srbije Živojinovićem imao priliku da poseti Kinu i istakao da „ne možete da zamislite kolika je to popularnost“.
Prema njegovim rečima, Živojinović je bio veliki glumac, a u „Valteru“ je odigrao ulogu života, dok je film najviše gledan u Kini zato što „ta priča nije ideološka, ona je vanvremenska“.
„Kinezi su imali problem. Ne mogu da shvate da i Valter može da ostari. I onda je Miljko, njegov sin, bolje prolazio kao Valter nego Bata“, prisetio se Dačić.
Tokom događaja su prikazani video i foto materijali iz „Valtera“ kao i slika Živojinovića koju je uradio mladi slikar Pavle Maksimović.
Foto: Mateja Milosavljević/ATA Images
