KRUNIĆEV KUTAK CELULOIDNE MRŽNJE PREDSTAVLJA:
ŠERLOK HOLMS: IGRA SENKI
ili
Kako Sam Još Više Zavoleo Gaj Ričija I Zamrzeo Takvud
Danas je u 13 časova počela novinarska projekcija filma „Šerlok Holms: Igra Senki“, koja se završila tek u 16h. Zašto? Jer je Takvud krš bioskop. Zašto objasniću posle, a za početak da ponovim sopstveno izlaganje od pre dve godine:
Šerlok Holms je za svojih 120 godina postojanja bio ekranizovan otprilike koliko i Šekspirovi komadi, u raznim inkarnacijama. Mlad, star, drogoš, prepredenjak, džentlmen šarmer a kladim se da ima i neka porno verzija sa Džon Holmsom, ali ne i kao akcioni heroj. Doduše, nove generacije imaju i nove zahteve. Pažnje ima sve manje, a i gledaoci izgleda zahtevaju da ih neko bode prstom u oko kako bi ispratili zaplet. Mislim da je pravo vreme da neko, ko nije Uve Bol, snimi Hamleta sa Dolfom Lundgrenom (jer je Švarci previše mator).
Elem, Šerlok Holms. Gaj Riči je možda najbolji izbor reditelja za Holmsa u novom ruhu. Brz, duhovit i dovoljno inteligentan da ne potcenjuje svoju publiku Riči je učinio za Holmsa ono što je Kristofer Nolan učinio za „Betmena“ ili Gor Verbinski za avanturistički film. Izbor glumca je perfektan jer gde možete naći šarmera, propalicu i inteligenciju u jednom čoveku tako dobro izbalansirano osim u Robert Dauni Junioru?
Hemija između njega i Džud Loa je neverovatna. Režija je tipično Gajričijevska. Malo jo-jo efekta (slow-motion koji se pretopi u suludo ubrzanu akciju), neprikosnoven tajming za komične replike (koji izgleda samo Britanci poseduju), odlične koreografije tuče i začuđujuće tačna režija iste, ali pre svega prvoklasna gluma. Da, prvoklasna. Lepo je videti da glumci vole to što rade dok rade. Novitet u „Igri Senki“ su Noomi Rapace kao ciganska „princeza“, domaćoj publici poznata kao protagonistkinja švedske „Milenijum“ trilogije i Jared Harris kao ozloglašeni Profesor Morijarti, meni poznat iz serije „Fringe“. Ono što je lepo videti jeste da svako ima svojih pet minuta celuloidne slave, da su tuče režirane tako da je svima jasno ko tu koga pegla, da nema prst-u-oko-prati-zaplet sindroma i da film ima svoj početak, sredinu i kraj. Meni veoma draga stavka je divno izbalansirani tempo, koji vozi gledaoca kroz čitavo avanturističko iskustvo zastajkujući tačno tamo gde treba.
Zaplet ispod je slobodne interpretacije jer nisam pokupio press-release sa pulta bioskopa u kome mi piše šta da kažem. Ne jer distributer želi da kažem sve lepo o filmu već da se ne naprežem previše razmišljajući. Lepo od njih. Dakle, zaplet:
Šerlok Holms je oduvek bio najpametniji čovek u prostoriji… do sada. Kriminalni mega-um Profesor Morijarti, koji je ne samo genijalan već i sociopata, je rešio da pokaže čuvenom detektivu zube i izazove ga na dvoboj umova koji će se protezati kroz nekoliko država Evrope, divno snimljene eksplozije, sulude akcione sekvence, ciganske čerge i duhovite opaske.
Zašto je film počeo u 13h a završio se u 16h? Počeo je u naznačeno vreme sa 5 minuta zakašnjenja što je rekord za novinarsku projekciju. Posle otprilike 20-tak minuta iliti prve rolne, crkla je lampa na projektoru. Relativno ljubazno osoblje Takvuda nas je obavestilo kako će nameštanje nove lempe treajati oko pola sata, na šta su mnogi prisutni počeli da negoduju, jer zaboga nemaju oni vremena za gubljenje. Od 30-tak inicijalno prisutnih novinara ostalo je pola. Posle nekih pola sata cupkanja, u mom slučaju rasprave koji film Alberta Pjuina je najbolji sa kolegom iz Yellow Cab-a, zamoljeni smo da se preselimo u podrum gde će se projekcija nastaviti uz „manje pauze“. U škrbavoj podrumskoj Sali smo se smestili kada su nam rekli da „pošto su kolege otišle, projekcija se seli za ponedeljak“. Ovo je izazvalo revolt prisutnih ne toliko zbog otkazivanja projekcije već jer postoji očigledna favorizacija pozvanih medija. Gospođa iz pretposlednjeg reda se pobunila i posle desetak minuta rasprave film je počeo. Iz početka! Ziljav!
Kolega iz gorepomenutog Yellow Cab-a je otišao da se žali na ziljavost slike i tražio da se izoštri. Što je i učinjeno nakon izvesnog vremena. Moram primetiti da su zaposleni u Takvudu veoma nezainteresovani za svoj posao. Iskreno, znam i razlog tome, što me dovodi do zaključka da je distributer nezainteresovan za svoj posao. Možda jer je vlasniku glava u restoranu i kuvaru. Elem, pošto su ¾ slike izoštrene shvatio sam da je gornji levi ugao užasno musav i da je to do optike. Da ne pominjem selotejp u donjoj sredini platna koji prekriva rupu. Mislio sam da je 20. Oktobar, ko ga se seća, najgori bioskop u kome sam ikada bio. Tamo su umesto sedišta bile kamene klupe sa šiljcima, da gledalac pati za umetnost. Zvuk je bio mono ali je platno makar bilo čisto i slika nije bila ZILJAVA. Ko bi rekao da će se jedan tako izvikani bioskop, poput Takvuda, srozati tako nisko.
„Omanje pauze“ su bile promena rolni, koje su trajale manje od minuta. Moram priznati da je ovo doprinelo bioskopskoj „nekada davno“ atmosferi. U celokupnom iskustvu, ovo je zapravo plus.
Zaključak: obavezno otići na neverovatnu celuloidnu zabavu zvanu „Šerlok Holms: Igra Senki“ čim prije. Ali nikako u Takvud. Nikako.
