Gubitak smartfona – pet stadijuma tugovanja
Imajući u vidu koliko moderni smartfoni mogu da budu neophodni ljudima koji provode veći deo dana onlajn, novinar Gardijana želeo je da sazna da li gubitak istog može da izazove psihološku reakciju, sličnu tugovanju.
Do odgovora je došao sam na osnovu vlastitog iskustva, pošto mu se telefon pokvario, samo tri nedelje nakon što ga je kupio.
„Ranije sam prezirao ljude koji prosto žive kroz svoje smartfone. Javno sam se podsmevao ljudima koji cele noći čekaju u redovima kako bi kupili najnoviji model. Prevrtao očima zbog ljudi koji neprestano proveravaju svoje telefone u društvu. Bio iznerviran onima koji ma u kojoj situaciji bili moraju da fotografišu sebe u datom trenutku. Svađao se sa tipovima koji opsesivno snimaju bilo koji događaj kom prisustvuju, umesto da prate prokletu stvar. Ja sam jedan od onih ljudi kojima je telefom samo koristan uređaj i ništa više“, navodi novinar Gardijana Din Barnet.
Barem je tako mislio, sve dok mu se telefon nije naprasno pokvario.
Zbog gubitka telefona proživeo je, kako je sam priznao, zastrašujuće snažno emocionalno iskustvo koje ga je podsetilo na čuvenih pet stadijuma tugovanja koje je definisala švajcarska psihijatrica Elizabeta Kibler-Ros: poricanje, gnev, pogodba, depresija i prihvatanje.
Kada mu se telefon pokvario, Barnet navodi da nije hteo da prizna da se to dogodilo jer je uvek dobro pazio na njega, držao ga u futroli i nikad ga nije ispuštao.
„Bio mi je u džepu, znači nije mogao da se pokvari. Uostalom to su veoma skupi i kvalitetni uređaji i ne mogu tek tako da se pokvare“, bio je njegov prvi zaključak.
Barnet je brzo shvatio da ga je gubitak telefona i te kako potresao.
Usledila je druga faza: ljutnja. „Kada sam konačno uvideo da telefon ne radi, razbesneo sam se“, kazao je on, dodavši da svest o tome da se radi o trivijalnoj stvari, o običnom telefonu, nije uspela da ublaži njegov gnev, naprotiv.
Tada je nastupila treća faza: pogađanje. „Pošto sam se malo smirio, odlučio sam da isključim telefon i da ga ponovo stavim na punjenje, misleći da će nakon malo odmora i s punom baterijom ponovo proraditi“.
Pošto to nije dalo rezultata, Barnet je najpre zamenio Sim karticu, a zatim je počeo da se raspituje da li neko zna za rešenje njegovog problema.
Tada je upao u fazu broj četiri: depresiju. „Potpuno sam se deprimirao. Imao sam osećaj da ne mogu da sačuvam telefon uprkos svom trudu i da mi se ništa što je vredno ne može poveriti“, kazao je Barnet.
„Svi moji sledbenici na Tviteru, moji prijatelji na Fejsbuku, moji imejl kontakti, moji prijatelji s kojim neprestano razmenjujem poruke: šta će oni raditi bez mog konstantnog prisustva u njihovim životima?“, upitao se on i odmah zaključio da većina najverovatnije neće ni primetiti da ga „nema“.
Na kraju je došao i do pete faze: prihvatanja, kada je bez pristupa internetu morao da reševa mnoge situacije – da se snađe u metrou konsultujući zidne mape, da čita pravu knjigu umesto da surfuje onlajn, „poput kakvog Neandertalca“.
Nakon nekog vremena, shvatio je da ga je proživljeno iskustvo „otreznilo i u neku ruku umirilo“.
„Čak sam se pitao da li uopšte da popravim telefon jer sam bez njega počeo da uživam u svom okruženju i da komuniciram s njim na direktniji način, što mi je omogućilo da proširim svoje vidike i dublje shvatim šta zaista znači biti ljudsko biće“, zaključio je Barnet… mada je ipak odneo smartfon u servis.
