Za mnoge naučnike, Nobelova nagrada predstavlja najveće priznanje ličnog dostignuća. Za ostale ljude, nagrade predstavljaju podsetnik šta sve mogu da urade uz pomoć radoznalosti, strasti i upornosti, uključujući i otkrića koja mogu promeniti svet.
Znanje je od neprocenjive vrednosti, a ono što ima neprocenjivu vrednost često može biti meta krađe ili zloupotrebe. Veliki je broj primera koji ukazuju na to intelektualna svojina i znanje mogu biti mete napada, a upravo to i najsigurnije naučnike može učiniti da se osećaju nervozno.
- Jedan od primera koji je najčešće pominjan u ovom kontekstu jeste slučaj kada su Džejms Votson (James Watson) i Frensis Krik (Francis Crick) 1953. godine koristili rendgenske fotografije Rosalind Frenklin kako bi utvrdili strukuturu DNK. To je otkriće za koje su oni i Moris Vilkins (Maurice Wilkins) kasnije dobili Nobelovu nagradu. Iako je Frenklinova već prešla u drugo odeljenje i počela da radi na drugom projektu kada se ovo dogodilo, činjenica da niko nije prepoznao njen doprinos njihovom otkriću izazivao je brojne polemike u narednim godinama.
- Drugi poznati primer odnosi se na pronalazače AIDS virusa. Nobelovu nagradu za ovo otkriće dobili su Luk Montanje (Luc Montagnier) i Fransoa Bare-Sinusi (Françoise Barré-Sinoussi) sa instituta Paster u Francuskoj. Međutim, drugi naučnik, Robert Galo (Robert Gallo), sa američkog Nacionalnog instituta za zdravlje, takođe je tvrdio da je otkrio ovaj virus. Kasnije se ispostavilo da je Galo dobio uzorke sa instituta Paster i zasnovao svoje otkriće na njima.
Ovakvi primeri mogu među naučnicima i ljudima stvoriti kulturu koja podrazumeva da oni neće želeti da dele informacije sa drugim istraživačima i kolegama, kao i na naučnim konferencijama i komitetima.
U današnjem digitalnom i povezanom svetu, izazovi su još veći. Znanje se više ne može pripisati jednom čoveku ili grupi ljudi koji sprovode eksperimente i drže svoje rezultate na sigurnom, već je reč o desetinama, stotinama i hiljadama ljudi koji rade u različitim disciplinama i na različitim lokacijama lokacijama, kako bi zajedno rešili sve delove slagalice.
Kao sastavni deo ovog procesa, neophodno je međusobno deljenje informacija, koje se obavlja elektronskim putem, kao i putem interneta. Sve ove informacije, bilo da se nalaze u pokretu, da se skladište na određenim lokacijama, ili da su dostupne određenom broju ljudi, izložene su brojnim pretnjama.
Neke od pretnji sa kojima se suočavaju naučinici i istraživači je veoma lako sprovesti u delo. Na primer, kriminalcima nije komplikovano pokrenuti sajber-špijunski napad koji se sprovodi uz pomoć malvera. Sve što je njima potrebno jeste jedan uspešan napad na nekog od istraživača, što im dalje omogućuje da kradu tuđe ideje, utiču na istraživanje ili čak pripišu sebi zasluge za učešće u otkriću za koje je neko dobio Nobelovu nagradu.
„Ono što znamo o krađi intelektualne svojine u naučnim istraživanjima je uglavnom u vidu priča koje čujemo od naučnika i istraživača, ali postoje neki podaci o krađi intelektualne svojine u korporativnom svetu koji su zabrinjavajući. U korporativnom okruženju, intelektualna svojina predstavlja primarnu metu sajber napada, pri čemu napadači ne moraju biti kriminalci, već konkurentske kompanije, pa čak i kolege. Otprilike 90 odsto uspešnih sajber-špijunskih napada bilo je fokusirano na krađu poslovnih tajni i informacija, pri čemu čak 22 odsto kompanija strahuje da će konkurentske kompanije ukrasti njihove informacije. Saradnja na stvaranju novih znanja i pronalasku otkrića koja će imati veliki uticaj na našu budućnost predstavlja nešto čemu svi treba da težimo. Nadam se da nećemo dozvoliti da paranoja uništi tu saranju“, izjavio je Dragan Martinovič, direktor kompanije Kaspersky Lab za Istočnu Evropu.
