Toalete Čarlsa Džejmsa – jesu genijalna umetnička dela
Najveći američki muzej i jedan od nekoliko najvećih u svetu, njujorški Metropoliten, tokom proteklog leta bio je u znaku kostima, modnog dizajna, slaveći otvaranje renoviranog i proširenog Insituta za kostim sa nekoliko izložbi posvećenih odeći, ali pre svega je to spektakularna retrspektiva američkog kreatora Čarlsa Džejmsa kojom je nesporno dokazano da odevni predmet moze da bude genijalno umetničko delo.
Džejms je rođen u Engleskoj 1906. a tek posle Velikog rata stigao je u SAD gde je ostao do smrti 1978. Počeo je kreatorsku karijeru izrađujući šesire u Čikagu i polako se pripremao da, studirajući kostime minulih vremena, kreira toalete koje će biti apsolutno inovativna, autenticna, neponovljiva umetnicka dela, sasvim po duhu bliska avangardnim umetnicima međuratnog perioda.
Proučavajući modernu arhitekturu Frenka Lojda Rajta, skulpture Brankusija, slike Džeksona Poloka, ali i kreacije francuskih avangardnih modnih kreatora s pocetka 20. veka poput Pola Poarea i Madlen Vijone , Džejms nije propustio priliku da prouči francusku modu 18. veka.
Posebno je proučio toalete kraljice Marije Antoane sa njenim krinolinama, kreacije britanskog majstora Vorta sa njegovim „turnirima“ na donjem delu leđa koji su damama na kraju 19. veka davali neobičnu siluetu, ali nisu mu bile strane ni modernističke linije vojničkih kabanica britanskih vojnika u Prvom svetskom ratu.
Opremljen svim tim znanjima, o kojima svedoči jedna sala izložbe s materijalom iz umetnikovog ličnog arhiva, koji je nedavno muzeju zavestao Džejmsov asistent i verni životni partner Homer Lejni, preselio je svoj atelje u Njujork.
Nikada nije jurio za publicitetom, niti je bio spreman da preraste u kreatora čiji bi se modeli serijski prizvodili – Džejms je ostao u svom ateljeu, daleko od očiju medija posebno evropskih, gde je izrađivao unikate za najodabraniju klijentelu.
U njegov atelje su imale pristip samo dame koje je on smatrao da su dostojne da ponesu neku od njegovih kreacija i zato je za Džejmsa znao samo relativno mali krug čak i u Americi a najbolje kreacije potiču iz četrdesetih godina kada je Evropa bila zahvaće ratnim vihorom.
To je bilo vreme kada su komunikacije, kao što su modne novosti, bile svedene na ono sto je bilo dostupno, masovno a ne „ekscentrično“, kako su poznavaoci mode gledali na retke fotografije Džejmsovih toaleta, pošto su ga, pre svega, interesovale raskošne, komplikovane večernje kreacije .
Njegove obožavateljke bile su ne samo veoma bogate, već su obavezno morale biti savršeno građene, dobre poznavateljke umetnost i to one avangardne, i spremne ne da biraju, već da obuku ono sto je Džejms smatrao da će najbolje doći do izražaja baš na njihovoj figuri, jer ambicija mu je bila da toaleta dođe do punog izražaja, a istovremena da dama, koja je nosi, zrači erotskim nabojem.
Među njegovim klijenkinjama su bile filmska diva Marlena Ditrih, naslednica „Standard ojla“ Milisent Rodžers, kreatorka nakita i smatrana za ekscentričnu osobu, supruga vlasnika medijske imperije Randolfa Hersta, Ostin , supruga osnivača medijskog konglomerata CBS Bejb Pejli, naslednica imperije Astor…
Veoma rano je prestao da kreira, ali do smrti je pisao i crtao jer mu je san bio da ostavi budućim generacijama sva svoja znanja o dizajnu toaleta, jer je bio duboko uveren da ono što je stvarao čini deo vrhunske umetnosti njegovog vremena.
Neki od najvećih modnih kreatora druge polovine 20 veka su se potrudili da se upoznaju sa baštinom Čarlsa Džejmsa, ali samo su retki, poput Francuza Kristijana Diora koji je revolucionisao modu posle Drugog svetskog rata svojim „nju lukom“ ili bezbedno talentovani Britanaca Aleksandar MekKvin, bili spremni da kažu da su se inspirisali kreacijama ovog američkog umetnika. On u sopstvenoj sredini nije imao učenika ni sledbenika, jer je apsolutno bio ispred svog vremena.
Stvaralaštvo Džejmsa je bilo genijalni spoj arhitekture, skulpture, slikarstva sa neverovatnim kombinacijama teksture korišćenih materijala, boja, linija jer kod njega nije bilo pravih šavova već je jedan mogao da prati liniju tela od vrata do poda, ili da se kreće u najneočekivanijim pravcima bilo prema gore ili dole, da se ukršta.
Zato je logičan puni naziv ove izložne „Čcarls Džejms- daleko od mode“.
Svaka njegova kreacija i danas je isto tako nestvarno lepa, potvrđujući da je prava umetnost bezvremena, a da joj vreme samo doprinosi .
Da bi svaka od 65 Džejmsovih najlepših kreacija bila dostojno prikazana nije bio dovoljan izložbeni prostor Instituta za kostim na čije je uređenje i proširenje utrošeno 40 miliona dolara i nekoliko godina rada, već je deo izložbe dobio dodatni prostor u jednoj od sala stalne postavke na najprometnijem delu koji se nalazi odmah uz glavni ulazni hol Metropolitena što nije bio slucaj čak ni sa izložbom kostima koju je Džeki Kenedi uspela da obezbedi za muzej kada je došlo do konačnog zaršetka Hladnog rata.
Zvuči zastrašujuće kada se navede da je za samu postavku izložbe izdvojeno 10 miliona dolara, ali kada se shvati da je za svaki eksponat obezbeđena prava kolekcija aparata najsavremenije tehnologije onda cena postaje razumljiva.
Izložbeni prostor je prekriven crnim materijalom i bez svetla, osim onog koje na najbolji način osvetljava svaki eksponat, postavljen na platformu, koja se okreće oko svoje ose, dok se na većem monitoru projektuju bitni detalji a ispred modela je drugi monitor.
Na njemu je, pomoću trodimenzionalne animacije, prikazano kako je umetnik sklapao skelet konstrukcije poput svakog arhitkete kada gradi neki objekat. Zatim autror na taj skelet (od žice, riblje kosti, postave od konjske dlake) „slaže“ već iskrojene oblike od različitih materijala kao „obloge“ za pojedine delove skeleta toalete .
Tako je stvarao skoro apstrakne kompozicije koje samo asociraju na neke predmete (kišobran koji je poluzatvoren ali okrenut od tla na gore) ili zoomorfne forme ( leptir, detelina …) .
Umetnikova mašta se ispoljavala na delu toalete od struka na dole, dok je gornji deo najčesće bio korset bez bretela da bi bista dame mogla da dođe do punog izrazaja.
Zato je likovna kriticarka „Njujork tajmsa“ Karol Fogel dala svom izuzetno afirmativnom tekstu naslov „Pepeljugina balska haljina sa arhitektonskom podsuknjom“.
