Boje – značaj i uloga u umetnosti
Švajcarski psihoterapeut Maks Lišer nije slučajno rekao da „ko pokaže svoje boje, svoju zastavu boja, otkriva partiju kojoj pripada“ već je to zaključio na osnovu dugogodišnjeg istraživanja korelacije preferencije boje i karakteristika ličnosti.
Verovatno ne postoji osoba koja nije čula izreke: zelen od muke, crven od besa, bolesno žut ili beskrajno plav. Nije slučajno što su bolnice ofarbane u pastelne nijanse zelene ili bež, što su vojnici u tamno zelenom, što su pogrebna kola crna…
Ništa od toga nije bez razloga, jer boje imaju poseban značaj u ljudskim životima i psihologiji. Plemena u Africi farbaju svoja lica čime prenose određene poruke ostalim članovima zajednice, a slično je i u životinjskom svetu, jer su boje životinja, insekata, riba u skladu sa prirodom koja ih okružuje a u zavisnosti od situacije te boje se na njima i menjaju ili su pak svojevrsni pokazatelji strogih hijerarhiskih odnosa.
Nedavno istraživanje koje je preneo BBC pokazuje da su nijanse crvene povezane sa snagom, agresijom i seksom, pa je ta boja odlika britanske kraljevske porodice, ali i četvrti u Amsterdamu poznate kao „red-light district“ u kojoj rade prostitutke i te asocijacije ne mogu biti puka slučajnost.
Nova grana nauke pod nazivom „psihologija boje“ je utvrdila da boje mogu imati veliki uticaj na raspoloženje, percepciju i delanje ljudi.
Takođe, od davnina važe uverenja da pokloniti osobi crveni cvet označava ljubav, roze – nežnost, žuti – ljubomoru, narandžasti narcisoidnost…
Da li će opustiti, ražalostiti, uneti radost ili nemir, boje su neprekidni okidač i pokazatelj emocija, prenose određenu energiju i poruku, a istovremeno govore i o ljudima samima.
Zaokupljeni svakodnevicom, verovatno tek poneko primeti boje koje ga okružuju, međutim kada je reč o umetnosti, tu su stvari drugačije i zbog koncentracije ljudi odmah uoče i brzo postanu svesni da li im se neko delo sviđa ili ne.
Pošto se dosta zna o radu Kantovom načinu života i njegovoj skoro rigidnoj predantnosti, ne čudi što je napisao sledeće: „U svim likovnim umetnostima, onoliko koliko su one lepe umetnosti, bitan je crtež, koji čini temelj ukusa, a boje samo nadražuju čulo i ne mogu ulepšati predmet kako bi postao dostojan posmatranja“.
Nikola Pusen tvrdi slično i kaže da boje „zavode oči“.
Dr Vladislav Panić u svojoj knjizi „Psihologija i umetnost“ piše da suprotni tipovi, odnosno oni koji reaguju na boje i vole ih, imaju drugačije karakteristike ličnosti. „Oni brzo reaguju na spoljašnje draži, otvoreni su, osetljivi i povodljivi, kolebljivi i neposredni, sugestibilni, romantični i teže punoći života“.
Boja ispunjava celokupan čovekov vidljivi svet, ona je interdisciplinovani predmet istraživanja, govori i o receptorima čula vida, ali i o karakteristikama jedne ličnosti ili naroda, razvoju emocija i intelekta, poremećajima itd.
Boje prenose određene poruke i simboliku. Cirkuzanti su, na primer, na umetničkim slikama prikazani u jarkim, crvenim nijansama jer je to „boja vatre“, života, borbe.
Međutim, crvena je i boja strasti, rata, žara i erosa, nemira i ona je veoma prisutna kod autora koji slikaju ples, posebno tango, upravo zbog simbolike koju nosi.
Panić u svojoj knjizi kaže da je na primer plava boja, boja neba i visine, istine, slobode i budućosti, zelena mladosti, veselja, otvorenosti, ali i neprijatnosti, dok bela simbolizuje čistotu, kao i sterilnost i pedanteriju.
„Ljubičasta se smatra suicidnom, bojom samoubica, ali i tajanstvenonom i veličanstvenom“, navodi Panić i dodaje da je sa aspekta simbolike interesantna i braon, jer je to zemaljska boja, prizemna i sigurna.
Ako se kao primer daju ekstremni slučajevi istraživanja psihologa, ona pokazuju da su neki duševni bolesnici, na primer temporalni epileptičari opsednuti crvenom, da je često haluciniraju, dok je zelena na drugom mestu po upotrebi kod šizofreničara.
Kako god ih tumačili, lepo je kada su ljudi okruženi bojama koje im prijaju, da na zidovima drže umetnička dela u kojima uživaju ili na stolu buket crvenih ili žutih ruža.
