Izložba „VEĆ VIĐENO“ Nemanje Lađića
Otvaranje izložbe je u utorak, 21. aprila u 19:00
Izložba je otvorena do nedelje, 03. maja 2015.
Galerija Doma omladine Beograda
Nemanja Lađić je rođen u Beogradu 1984. Diplomirao je 2009. godine na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu – vajarski odsek, klasa prof. Mrđana Bajića, a 2011. završio Transmedia program – postdiplomske studije u Briselu. Izlagao šest puta samostalno i učestvovao na tridesetak grupnih izložbi. Radi video radove i instalacije koje se bave optičkim/vizuelnim iluzijama, a inspirisani su tehnologijom, matematikom, digitalizacijom, graničnim oblastima fizičkog i digitalnog.
„Kažu da je strah od belog papira jedan od najvećih problema sa kojima se umetnik susreće. Odakle početi, sad kada je sve spremno. Kao što ja upravo gledam u belilo praznog Word dokumenta dok krećem da pišem tekst za izložbu „Već viđeno“ Nemanje Lađića, tako i Nemanja u svom video radu „Atelier scene“ deluje kao da sedi za stolom i razmišlja kako da započne svoj novi video rad, a onda se stvar odlaže za kasnije, za sutra, za „malo sutra“, već viđena situacija se ponavlja, dok nešto ne zasija u glavi i krene da se odmotava. Samo, čini se da kod Nemanje to nije strah od belog papira već od crnog ekrana. Umesto da piše crnim po belom, on često koristi svetlost kako bi šarao po mraku. Još na samom početku, na fakultetu, vršio je eksperimente sa svećama, sijalicama, staklima, neonima. On šara baterijskom lampom po zidovima pećina, pali i gasi automobilske farove, pokreće sunčane pejzaže. I uvek su to neki drugi svetovi, neke realnosti slične našoj, ali malo drugačije. Fizika se tu čudno ponaša, predmeti se umnožavaju, pretapaju, padaju na pogrešnu stranu, po pravilima koje je nametnuo autor izmišljenog sveta. Ali ta tama, po kojoj Nemanja crta, nije obična tama. Na prvi pogled je to neka samoća, teskoba, zabačeni predeo…, a onda odnekud bljesne neki humor, onako iz pozadine, taman koliko da razbije ozbiljnost situacije i objasni kako autor zaista gleda na stvar. Na izložbi „Već viđeno“ Lađić predstavlja tri nova rada. Koristeći se svojim tehničkim sposobnostima i iskustvom iz ove oblasti, on nastavlja istraživanja na polju eksperimentalne video umetnosti. A sad mala digresija. Svi znamo ko je Don Kihot i da ga je pisao Servantes davne 1604. godine. Pri tom, na početku on ističe da je knjigu pisao po uzoru na tekst nekog arapskog pisca tj. da glavni junak nije produkt njegove fikcije (što naravno nije istina). Knjiga se sastoji iz dva dela, pri čemu je drugi deo Servantes napisao desetak godina kasnije, i to dobrim delom kao reakciju na krađu intelektualne svojine. Naime, nepoznati pisac, pod pseudonimom Avelaneda, napisao je i objavio nastavak ovog kapitalnog dela bez znanja negovog autora. Iznervirani Servantes odlučuje se da odgovori na ovu provokaciju pisanjem sopstvenog nastavka knjige koji je smešten u „još realnijoj realnosti“, u kojoj obitava pravi Don Kihot, a koji saznaje da je postao popularan zahvaljujući prvoj knjizi koja je pisana o njemu. Servantes tu pominje i lažni Avelanedin nastavak knjige, preuzimajući pri tom iz njega i jedan karakter (Don Alvaro Tarfe) i uvodi ga u svoju priču kako bi ga diskreditovao. A kako bi zaustavio ciklus i sprečio dalje pojavljivanje Don Kihota u tuđim knjigama odlučuje se da ga na kraju ubije i proglasi realnost poslednje knjige konačnom. I tako, još na početku 17. veka imamo slučaj višeslojne realnosti, fikcije koja se poigrava sa sopstvenom fikcijom, dovodeći je u pitanje na više nivoa. Dobro, kakve to veze ima sa Nemanjom Lađićem? Well, osim što svojim izgledom i nekim osobinama neodoljivo podseća na Don Kihota (a uzgred mu je i omiljena knjiga), Nemanjini radovi upravo duboko zadiru na ovu teritoriju izmeštenih realnosti u koje se Servantes upleo još pre 4 veka. U video radu „Nap“ Nemanja nema nameru da proglasi konačnu realnost. Svojim beskrajnim ciklusom koji (možda) implicira na trenutak smrti, on otvara pitanje krajnjih granica do kojh se možemo udaljavati iz jedne stvarnosti u drugu u potrazi za onom finalnom. I u svakoj iteraciji, ova prethodna se demistifikuje i svodi na predmet posmatranja iz neke više perspektive. Ipak, u radu „Markov san“ to pitanje „realnije realnosti“ ima možda najveću težinu. Ne direktno u sadržaju videa koliko u priči koja čuči iza njegovog nastanka. A ona ide ovako: Jednog dana Nemanja dolazi u atelje i sreće Marka Markovića koji mu kaže da ga je sanjao. A njegov san izgleda ovako: Marko sreće Nemanju koji mu kaže da je napravio novi video i da želi da mu ga pokaže kako bi čuo njegov komentar. Nemanja otvara svoj laptop i pušta mu film koji se sastoji iz nekoliko segmenata počev od avionske nesreće pa preko lebdenja nad gradom, ratnih scena, televizijske odjave… A onda, u ovoj našoj realnosti, Nemanja odlučuje da snimi rad po snu koji mu je Marko ispričao, tačnije po sopstvenom videu koji je Marko odsanjao i nazove ga „Markov san“. Osim pitanja šta je istinito i do koje dubine se može ići, ovde se, slično kao kod Servantesovog slučaja, postavlja i pitanje autorstva. Ko je zaista idejni tvorac ovog rada? Da li njegov formalni autor Nemanja, ili Marko koji ga je spontano sanjao, ili pak ipak onaj Nemanja koji ga je prikazao u Markovom snu. Po sredi je jedan kolaps preplitanja stvarosti i intelektualne svojine koji ima tendenciju da se dalje komplikuje podvodeći pod znak pitanja i tekst koji upravo čitate (a čiji se autor, igrom slučaja, pojavljuje u video radu u ulozi pilota, kako u famoznom snu, tako i u realizovanom projektu). U slučaju da je dok ovo čitate vaša realnost takva da trenutno stojite u Domu omladine Beograda na otvaranju izložbe „Već viđeno“ autora Nemanje Lađića, možda ćete posle ovih saznanja (ponovo) pogledati ovaj video rad drugim očima. Ukoliko vam je realnost negde drugde tj. u vremenu posle, verovatno vam je malo krivo što niste čitali katalog na izložbi. U svakom slučaju, vremensko udaljavanje samo će doprineti boljem razumevanju onoga što je ovde po sredi. Sa razvojem tehnologije, a naročito pojavom kompjuterske virtuelne realnosti problematika višestrukih univerzuma i alternativnih stvarnosti postaje sve aktuelnija tema u oblasti svih aspekata umetničkog stvaralaštva. Počev od književnosti (Filip Dik „Čovek u visokom dvorcu“, Nil Geiman „Coraline“…), pa preko filmske industrije („Matrix“, „Inception“…), pa tako i u savremenoj umetnosti, paradigma stvarnosti sve češće se uzima u ponovno preispitivanje a pitanje „šta je realnost“ nameće kao dilema koja i dalje traži odgovor.“
Mića Stajčić Beograd, 2015.
