Razgovor o novom romanu Dragana Velikića „Islednik“
Ljubitelji proze Dragana Velikića imali su danas priliku da uživaju u predstavljanju njegovog novog romana „Islednik“ u izdanju „Lagune“, jer to nije bila klasična promocija već razmena mišljenja između autora, novinara i kritičara Teofila Paničića i moderatora Tanje Vučković.
Jedan od najomiljenijih – najčitanijih i najprevođenijih domaćih pisaca Velikić (1953) bio je „u svom elementu“ što znači da je sjajno tumačio sopstveno delo umesto onog ustaljenog komentara većine pisaca da su sve što su imali da kažu napisali pa neka se čitaoci potrude da to rastumače.
Prenoseći reči nekih kritičara da je „Islednik“ „najličniji i najbolji Velikićev roman do sada, Vučkovićeva ga je zapitala šta on misli o tome.
Velikić je prokomentarisao da ocena „najličniji“ ne znači neki kvalitet, jer sve što je ikada napisao u suštini je lično a „Islednik“ je pre svega roman, što znači fikcija, a to što ima autobiografskih elemenata je rezultat što dovodi u vezu događaje koji su mu se desili.
„Ako čitalac to doživljava kao istinu, onda sam uspeo jer cilj pisca je da bude uverljiv“, otkrio je Velikić.
Zanimljivo je bilo saznati da je „Islednika“ pisao tri godine jer u nekim trenucima nije bio zadovoljan sa napisanim osećajući zamor i radije je prekidao sa radom, da bi, posle izvesnog vremena isčitao napisano, nemilosrdno sekao i ponovo nastavljao.
Velikića interesuje da li mu je pošlo za rukom da kod čitalaca probudi emocije jer to je ono čemu je težio.
Zamoljen da kao književni kritičar koji je upravo u najnovijem broju „Vremena“ napisao kritiku „Islednika“ poveri publici kako ga je isčitao, Teofil Pančić je kazao je za njega ova knjiga neka vrsta nastavka Velikićevog dela „Bonavia“ u kome je pisao o previše odsutnim očevima i previše pristunim majkama.
„Vidi se da Velikića ova tematika, duboko lična i porodična, opseda i to je proizvelo neke od njegovih najboljih knjiga „Ruski prozor, „Bonaviu“, a sada „Islednika““, kazao je Pančić i ocenio da je pisac uspeo da „Islednik“ bude na nivou „Bonavie“, romana koji smatra za jedan od najboljih u 21. veku.
Velikić se složio sa Pančićevom ocenom u pogledu veze izmejdu „Bonavie“ i „Islednika“ i objasnio da je poslednje poglavlje u prvom, bilo ishodište ovog drugog i tako je napisao roman o majci.
U „Isledniku“, konstatovao je Pančić, „Velikić je najizrazitije ogolio svoj stil i učinio knjigu prohodnijim za čitaoce, iako za one, koji su ga i ranije rado čitali, to jeste velikićevsko delo a za one koji nemaju prethodno iskustvo biće prijatno iznenađenje što roman dobitnika NIN-ove nagrade nije teško razumljivo štivo“.
Pančića je impresionirala veština kojom se autor poigravao sa autobiografskim momentima uspevajući da nikada ne sklizne u lošu publicistiku već sve vreme se radi o romanu.
„Ovaj roman je i za mene novo iskustvo“, poverio se pisac i posle male pauze, priznao da ne zna šta bi sada pisao jer je zatvorio krug pisanja o svom detinjstvu, strahovima, o mestima kojih više nema, o odnosima unutar porodice….
Priznao je da već dve godine razmišlja da piše o kući u kojoj živi, ali ne o susedima već o neverovatnim peripetijama, pljački, problemima koji je pogađaju. Tako bi sledio moto da „pisanje nije ništa drugo do dešifrovanje znakova u tkanju svakodnevice.“
Tokom ovog neobaveznog ćaskanja publika je najmanje saznala o sadržaju romana „Islednik“, ali je bila zaintrigirana i stimulisana da ga kupi i čitajući proveri koliko su učesnici razgovora bili u pravu.
PHOTO: Miloš Rafailović/ATAIMAGES
