Slavni češki pisac Milan Kundera, koji već odavno piše samo na francuskom jeziku, i kod nas je pravovremeno stekao veliku popularnost. Za one koji poznaju Kunderino delo neće biti nimalo neočekivana njegova težnja da u roman unese elemenat neozbiljnosti. U „Prazniku beznačajnosti“ Kundera konačno ostvaruje svoj dugo sanjani estetski san: da osvetli najozbiljnije probleme a ne napiše nijednu ozbiljnu reč, da fasciniran stvarnošću savremenog sveta ipak uzmakne svakom realizmu.
Milan Kundera u ovom kratkom romanu, prvom posle trinaest godina, istražuje apsurdni svet čoveka i istorije, i završava ga osmehom.
Čitaoci će u „Prazniku beznačajnosti“ pronaći tri ravni značenja. Prva je prevashodno humorna i Kundera nas upoznaje s četvorkom pariskih drugara. Ovi junaci predstavljaju pozitivni okvir daljih zbivanja i formiranja značenja u romanu. U sledeće druge dve ravni značenja Kundera se okreće ispitivanju bića, smisla, kako individualnog tako i društvenoistorijskog postojanja. Pisac priziva duhove Staljina, Kalinjina, Hruščova i Ždanova, pretvarajući užas totalitarizma u urnebesnu lakrdiju. Upravo je u trećoj ravni značenja romana „Praznik beznačajnosti“ Milan Kundera pokazao da smeh razara moć.
Nasuprot „ozbiljnosti velikih istina“, Kundera ironično ističe: „Beznačajnost, prijatelju, to vam je suština postojanja. Ona nas prati svuda i uvek. Prisutna je čak i tamo gde niko ne želi da je vidi: u užasima, u krvavim borbama, u najvećim nesrećama. Često je potrebna hrabrost da se ona prepozna u tako dramatičnim uslovima i da se nazove svojim imenom. Ali nju ne treba samo prepoznati, beznačajnost moramo naučiti da volimo.“
Na kraju knjige nalazi se i pogovor profesora Aleksandra Ilića „Setna i vesela fantazmagorija Milana Kundere“.
Milan Kundera (Brno, 1929) je češki i francuski pisac. Češkog je porekla, živeo je u egzilu u Francuskoj od 1975. i tamo dobio državljanstvo 1981. Komunistička vlast u Čehoslovačkoj je zabranjivala njegove knjige sve do Plišane revolucije 1989. godine.
