Kustoska izložbe Miriam Durango: „More kojim svi plovimo“ od četvrtka, 6. decembra u galeriji ProgresKustos izložbe: Miriam Durango, kustoskinja umetničke organizacije Circulo de Bellas Artes de Tenerife
Umetnici iz Španije: Abel Herrera, duo Oscar Hernandez i Beatriz Lecuona, Alby Alamo, Claudio Marrero i German Paez.
Umetnici iz Srbije koje je odabrao Dom omladine Beograda: Aleksandar Dimitrijević, Svetlana Knežević i Sanja Latinović
Izložbu su podržali organizacija Septenio i Vlada Kanarskih Ostrva.
Izložba „More kojim svi plovimo“ organizovana je sa ciljem da se uspostavi kulturni dijalog između španskih umetnika sa Kanarskih Ostrva i umetnika iz Srbije. Svim umetnicima zadata je ista tema koju su obrađivali kroz svoje radove – more, kao realan prostor, ali i kao metafora „mora“ informacija u kojem se svakodnevno krećemo.
Okrugli sto povodom kustoske izložbe slika „More kojim svi plovimo“ biće održan u sredu, 15. decembra od 13:00 do 15:00, u Magacinu u Kraljevića Marka 4. Učestvuju: Miriam Durango, umetnici koji izlažu i urednica likovnog programa DOB-a Anja Obradović.
Izložba traje do 31. decembra 2010. godine.
Izložba iz redovnog programa Galerije DOB koja se zbog rekonstrukcije Doma omladine održava u Galeriji Progres
Radno vreme izložbe: radnim danima od 10:00 do 21:00; subotom od 10:00 do 16:00, nedeljom galerija ne radi
„MORE KOJIM SVI PLOVIMO“
Čitava planeta jedinstvena je publika za mnoštvo informacija koje novim načinima “plove” do nas. Masovna kultura, smatra se, preko dostupnih medija integrisaće planetu u celovit sistem. Ipak, mediji ne moraju ljude samo da svode na isti model, oni mogu i da ih povezuju.
Sama ideja globalizacije ukazuje nam na dimenziju koja podrazumeva izvesnu uniformnost, ali bilo bi pogrešno ako bi smo čitav univerzum kulture posmatrali na isti način. Ne postoji globalna kultura i nikad je neće ni biti. I to ne zbog homogenizacije no zbog raznovrsnosti. Bolje je razgovarati o određenoj “mondijalizaciji” kulture. Možda najupečatljiviji element u ovom procesu “mondijalizacije” kulture jeste da određeni kulturni modeli koji su nekada bili izrazito teritorijalno situirani više to nisu, distancirajući se od njihovih nacionalnih ili regionalnih korena postaju nekako “mondijalizovani”.
Osim naše percepcije lokalne nacionalne stvarnosti, postoji još jedna, ona transnacionalna, koja redefiniše naš sopstveni svet, svet u kome živimo.
Iako je jasno da je “mondijalizacija” robe, usluga i poruka zaista izvršila veliki kulturni uticaj istovremeno izazvavši velike transformacije lokalno, ne bi trebalo da tvrdimo da je ovo dovelo do dramatične uniformnosti lokalnih kultura ili da će to u skoroj budućnosti dovesti do pojavljivanja fenomena lokalnog sela i nestanka svih posebih identiteta.
Kultura je najbolji izraz jednog identiteta a naše lokalne kulture sve su više pod uticajem migratornih procesa i ogromnog napretka komunikacionih tehnologija. Otuda je identitet postao više transteritorijalan i hibridan. Ovo ipak ne negira specifičnosti prouzrokovane kombinacijom različitih elemenata unutar kulturnih raznovrsnosti.
Možemo tvrditi da je kulturna globalizacija zapravo spoj raznih kulturnih identiteta koji prevazilaze kategorije uniformnosti i raznovrsnosti. Uniformnost gledano kroz perspektivu univerzalnosti, sa univerzalističkim principima i
raznovrsnošću, uzima u obzir očuvanje određenih oblika nacionalnog identiteta.
Ovo podrazumeva socijalizaciju univerzalnih kulturnih vrednosti koja se zasnivaju na ukrštanju lokalnog i globalnog, samosvojnim identitetima, njihovoj evoluciji i novoj formi pojavljivanja i hibridizacije koje su karakteristične za društveni napredak.
Nijedna kultura nije jedinstvena i sve kulture su pod uticajem drugih, u isto vreme i svoje sopstvene.
(Miriam Durango, kustos)
