Dnevnik o Čarnojeviću počinje rečenicom: „Jesen, i život bez smisla“, koja je snažno odjeknula u prošlom veku, ali njen eho ne jenjava – naprotiv – taj eho čujemo i danas, prepoznajemo ga i duboko osećamo, pa stičemo utisak da je glas Miloša Crnjanskog nadišao vreme i uzneo se čak do dalekih sumatraističkih horizonata. Ta rečenica je poput znaka koji dirigent daje orkestru za početak izvođenja kompozicije, samo nagoveštaj simfonije kakvu nismo čuli do 1921. godine, kada je objavljeno ovo remek-delo srpske književnosti. U Dnevniku o Čarnojeviću razaznajemo obrise stvarnosti, uočavamo boje i konture, zapažamo pokrete, osećamo mirise i naposletku stičemo utisak da je Miloš Crnjanski uspeo da oslika pulsiranje života i uveri nas da negde, daleko, na jednom ostrvu, to pulsiranje zaista ostavlja traga.
Dnevnik o Čarnojeviću deo je edicije Tragovi, za koju je zaslužna urednica Vulkan izdavaštva Marija Radić. Edicija je posvećena klasicima srpske književnosti, a ovo izdanje posebno je dragoceno zato što sadrži i pogovor profesora Mila Lompara. Reč je o dosad neobjavljenoj studiji, veoma obimnoj i detaljnoj, koja ima komparativnu dimenziju i prvi put pozicionira roman Miloša Crnjanskog u tradiciju evropskog romana. Čitava edicija uči nas da pažljivo osluškujemo sve ispričane priče, jer svaka predstavlja pokušaj da se odgonetne smisao ljudskog postojanja. Tragovi osvetljavaju i prošlost i sadašnjost, otkrivajući da se svet može najdublje spoznati kroz književnost. Najsnažnije otisnuti tragovi su večni – ne može ih obrisati vreme, ne mogu ih pregaziti ljudi.
Miloš Crnjanski rođen je 1893. godine u Čongradu, maloj varošici u Mađarskoj. Porodica se ubrzo preselila u Temišvar, gde je Crnjanski učio osnovnu školu i gimnaziju, a 1905. postao je đak Pijarističkog liceja. Prvi svetski rat zatekao ga je u Beču, gde je mobilisan u austrougarsku vojsku. Posle rata, 1918. godine, došao je u Beograd i upisao se na studije književnosti. Nakratko je boravio u Parizu i Italiji, a po povratku, 1921, oženio se Vidom Ružić, koja će mu ostati doživotna supruga. Radio je kao nastavnik u pančevačkoj gimnaziji, a posle stečene diplome na Filozofskom fakultetu, i kao profesor u Četvrtoj beogradskoj gimnaziji. Bio je ataše za štampu u Berlinu, a ušao je i u diplomatsku službu Kraljevine Jugoslavije. Po izbijanju rata evakuisan je iz Rima, preko Madrida, u Lisabon, odakle je otišao u London, gde je neko vreme bio i savetnik za štampu u jugoslovenskoj emigrantskoj vladi. U Beograd se vratio tek 1965. godine. Napunivši 30. oktobra 1977. osamdeset četiri godine, umire mesec dana kasnije, pošto je prestao da uzima hranu i lekove.
