Nadamo se da ste dobro i da pazite na svoje zdravlje!
Sa knjigama se izolacija lakše podnosi, pa smo pitali neke naše pisce kako provode vreme.
Evo šta nam pišu Jelena Bačić Alimpić, Mirjana Bobić Mojsilović i Vanja Bulić.
Jelena Bačić Alimpić piše i čita
Ovih dana sam uglavnom u samoizolaciji, ali ne zbog novonastale situacije sa korona virusom, već zbog novog rukopisa koji pišem već nekoliko meseci. Dane i noći provodim u svojoj kućici na brdu i pišem. Televiziju ne gledam, a o situaciji kod nas i u svetu se informišem putem novinskih internet portala. Kada ne pišem, odgovaram na mejlove, čujem se sa porodicom i prijateljima i čitam… Trenutno čitam roman Džona Irvinga „Tuđa pravila“. Od kada sam pre petnaestak godina pročitala njegov prvi roman preveden na srpski jezik „Svet po Garpu“, naprosto sam se zaljubila u ovog pisca. Nakon toga je usledila ništa manje dobra knjiga „Molitva za Ovena Minija“, i naposletku „Tuđa pravila“.
Radnja ovog romana se odvija u seoskim krajevima Engleske u prvoj polovini dvadesetog veka. Kao ljubitelj romana epohe, uživam u mnoštvu Irvingovih likova od kojih se svakako izdvajaju dva ključna muška lika, doktor Vilbur Larč, upravnik sirotišta u Sent Klaudsu i njegov štićenik, siroče, Homer Vels. Neobične sudbine, izuzetno psihološki iznijansirani likovi, veština Irvingovog pripovedanja svakako jesu vredni čitalačke pažnje. Ipak, svima onima koji bi želeli da se upoznaju sa Irvingovim književnim opusom, a to još nisu učinili, toplo preporučujem da prvo pročitaju njegov roman „Svet po Garpu“.
Takođe, svima koji ne znaju šta bi radili u dokolici, predlažem da urone u čudesni svet knjiga. Ja nastavljam da pišem, te se nadam da će početkom juna meseca, ako sve bude išlo po planu, pred čitaoce izaći i moj novi, deseti roman koji za mene, dok ga stvaram predstavlja pravi izazov i istinsko uživanje.
Do tada, svima želim dobro zdravlje i od srca pozdravljam sve Lagunine čitaoce.
Jelena Bačić Alimpić.
Mirjana Bobić Mojsilović je kod kuće vrlo aktivna
U samoizolaciji se ne dosađujem. Iako je strašno sve ovo što se događa celom svetu, ima ipak neke male sreće u svemu – u sveopštoj epidemiji usamljenosti, kojoj je svet izložen već godinama, ova prinudna usamljenost na neki način vratila je ljude jedne drugima, i sebi samima. Malo tišine nije naodmet…
A čovek, u ovim okolnostima, ako se ne prepusti demonu dosade, ne može da bude usamljen. Kada smo izloženi tolikim spoljašnjim ograničenjima, uključujući i ograničenje kretanja, onda onome ko ima biblioteku ove pošasti ne mogu ništa.
Na početku, beše reč, ali i na kraju je – reč.
Knjige mogu da nas spasu od mnogo čega. Prvo, samo uz knjigu možemo da dobijemo poruku da nam životi nisu bezvredni, da mi nismo bezvredni. Samo uz knjigu možemo da putujemo kroz vreme i prostor, i ništa kao dobra knjiga ne može da nas inspiriše da nešto napravimo od vlastitog života. Da bolje vidimo svet, i sebe u svetu. Da se suočimo sa sopstvenom majušnošću i veličanstvenošću. Drugo, uz knjigu možemo da imamo fenomenalno društvo.
Meni je možda lakše, jer ja upravo sedim i radim na novom romanu.
Ali divno je što mi je pre neki dan izašao roman „Ono sve što znaš o meni“. Eto, preporučujem da se družite sa Nađom, Jelenom, Unom i Anom, glumicama koje liče na nas, i koje čekaju, kao i svi mi, samo tu jednu jedinu dobru rečenicu, sa kojom sve dobija drugačije značenje.
Ili čitajte „Glad“, jer to je priča o najvećoj od svih zabluda – da je velika sreća u vezi sa velikim novcem.
Ili bilo koji od mojih romana. Ili čitajte moje pesme, evo, ja učim napamet poeziju, dobro je za mozak.
U međuvremenu, iskrojiću jednu košulju, skratiću jednu haljinu, nanizaću perle. I to je to.
Mali život.
Mirjana Bobić Mojsilović
Vanja Bulić: Završavam knjigu na Zlatiboru
Zlatibor je moja zlatna destinacija, pa i u ovo vreme vladavine korona virusa. Sa suprugom Sladjanom sam došao u našu malu, bajkovitu kuću, koju sa puno ljubavi gradili moji roditelji sedamdesetih godina prošlog veka. Tu sam napisao svoj prvi roman „Tunel – lepa sela lepo gore“, a tu se rodio i Novak Ivanović, glavni junak mojih sedam romana. Na terasi sam pisao „Simeonov pečat“, stvarajući Novakov lik. Udisao sam miris zlatiborskih borova i taj miris preneo u knjigu, ali kao miris kiparisa, četinara posadjenih ispred glavnog hrama u Hilandaru.
Svaki od narednih romana sam, bar delom, napisao na Zlatiboru, izlovan od civilizacije sa isključenim telefonom. I sada pišem na Zlatiboru, ali sa uključenim telefonom, jer sam u stalnoj komunikaciji sa prijateljima, blizancima Ivanom i Ognjenom u Beogradu, i najstarijim sinom Dušanom i njegovom Jasminom, odbeglim u Suboticu da bi moj unuk Todor mogao da trči i vozi bicikl po dvorištu. U Beogradu su ceo dan provodili u stanu na sedmom spratu.
Upravo završavam osmi roman u kome je glavni junak Novak Ivanović. Ostala su još dva poglavlja. Roman nosi naziv „Savin osvetnik“. To je priča o dva prijatelja i devojci u koju su obojica zaljubljeni. Inače, sve troje su bili članovi Streličarskog kluba „Sveti Sava“, koji se nalazi na Adi Ciganliji. Rat devedesetih godina je rastavio trojku: Radmilo i Dragomir su otišli u rat, a Sofija je ostala u Beogradu…
Roman počinje ubistvom jednog ministra u zgradi vlade. Ubica je iz razrušenog Generalštaba uz pomoć sajle izbačene iz samostrela prešao na krov zgrade vlade, razbio prozor i samostrelom ubio ministra. Narednog dana u isto vreme na isti način, ubijen je jeromonah Arkadije u svom, neprimereno velikom i bogatom dvorcu u avalskoj šumi. Ko je ubica i šta povezuje jednog ministra i jednog jeromonaha? Novak, njegova koleginica Muška, privatni detektiv Obrad i suspendovani inspektopr policije, Perić, zajedno kreću protiv nastojanja vlasti da zataška slučaj…
Razrešenje se nalazi u poslednje dva poglavlja koja upravo pišem.
Vanja Bulić
Image by Marisa Sias from Pixabay
